Мигранти на моралном раскршћу ЕУ

Освојила је срца целог западног света, познате ТВ водитеље шокирала својим пацифистичким ставовима, а светске лидере инспирисала да пожеле да се сусретну са њом. Откад је прошле године преживела напад талибана, коју су јој пуцали у главу само зато што је отворено пркосила њиховој забрани школовања женске деце, шеснаестогодишња Малала Јусуфзај постала је симбол борбе за људска права. Преселила се без проблема из Пакистана у Европу. И никоме не смета њено помињање Алаха, ни марама коју носи преко главе а камоли то што инсистира на образовању младих жена. Понајмање ће Французима сметати што ће 10. децембра у Стразбуру ова тинејџерка тамније боје коже примити годишњу награду за борбу за људска права „Сахаров”, коју додељује Европски парламент.

Међутим, Французима – бар онима који су на власти – и те како смета њена неколико месеци млађа вршњакиња Леонарда Дибрани, за чије образовање не постоји ни најмање разумевање. После четири године похађања француске школе, ову тинејџерку ромске националности су прошле среде у току школског излета полицајци безмало извукли из школског аутобуса и првим авионом послали на Косово. Нико се нија обазирао на то што се она одлично интегрисала у средину у коју су дошли њени родитељи и тражили азил.

Тако се Леонарда, која не говори албански већ само француски језик, одједном нашла у јужном делу Косовске Митровице, где никад није била, а камоли стекла пријатеље. Насупрот њој, Малала је ових дана успела да се сретне са својим пријатељем из Пакистана, којем је Велика Британија промптно дала студентку визу како би уписао студије медицине. За разлику од Леонардиног оца који је у Француској четири године неуспешно водио битку да добије азил, Малалиног оца је Исламабад брже боље запослио у делу пакистанске мисији у Бирмингену, само да не би по доласку у Британију аплицирао и сигурно врло брзо добио политички азил.

Судбине Малале и Леонарде можда најбоље осликавају лицемерје у које су упале владајуће елите у Европи, суочене са моралним, вредносним и политичким дилемама, које је проблем миграната минулих година изнео на површину у економски нестабилној Европској унији. Било да је реч о држављанима Румуније који се селе у Француску зарад веће социјалне помоћи, или избеглим Африканцима који преко Лампедузе желе да се домогну севера ЕУ, или пак о Ромима из Србије који желе да добију азил у Немачкој, основна дилема с којом се суочава Европе је иста – да ли да се држе својих вредности и моралних начела или сопствене економске користи.

На једном тасу те дилеме је Женевска конвенција о заштити избеглица, као и високи стандарди у заштити избеглица и азиланата, које је ЕУ сама себи поставила као начело. На истом тасу је и европска солидарност која као једна од вредности ЕУ налаже богатијим чланицама да помогну сиромашнијим који су се нашли на удару таласа избеглица.

На другом тасу је потреба да се што више смањи сума новца која се издваја за азиланте и збрињавање социјалних случајева. Међутим, на том истом тасу је све чешће и тврдња да ће ти исти мигранти угрозити безбедност, културу и животни стил Европљана, иако многим земљама ЕУ деценијама уназад није сметало то што су се изградиле управо на јефтиној радној миграната и још јефтинијим сировинама из Африке. Није им сметало – све до економске кризе 2008. године.

Свесни да њени грађани не желе да се јавно одрекну вредности на које је Европа поносна, владари ЕУ настоје сада да се представе да се и даље држе тих принципа иако сваки потез показује да су на вагању победиле управо користи – економске и политичке. То се видело и када је, после недавне погибије безмало 400 миграната надомак Лампедузе, ЕУ кренула у још јачу контролу својих морских граница. То ће само допринети повећању смртности миграната јер ће они покушавати да нађу још алтернативније путеве до европског копна што ће им повећати шансу да заврше у морској гробници као 25.000 људи у последње две деценије.

Нема ништа од тих вредности ни када протеклих месеци, зарад популарности међу бирачима, министар унутрашњих послова Мануел Валсотворено тера Роме „да се врате у Румунију или Бугарску одакле су дошли” јер како каже не могу да се интегришу у француско друштво. Још мање их има када Аустрија, Немачка, Велика Британија и Холандија траже могућност протеривања грађана из других земаља ЕУ, који желе да профитирају од социјалних услуге неке друге чланице. Не само што тиме прикривено циљају ромску популацију, већ и предлажу нешто што је супротно једној од четири основне слободе Уније – слободи кретања унутар ЕУ. Морални интегритет ЕУ је посрнуо и када је Београду предложила да број лажних азиланата који из Србије иде у ЕУ смањи тако што ће направити базу података о тим људима и што ће их враћати са границе, суштински, само зато што су сиромашни Роми или Албанци.

Наравно да нема лаког и брзог решења за ове муке и да је немогуће да Европа отвори границе за све. Али зашто бар не размотрити идеју да се бар краткорочно у сарадњи са УНХЦР-ом у северној Африци организују центар за потенцијалне азиланте у којем би се њихови захтеви процесуирали пре него што крену на ризичан пут преко Средоземља. Додуше, ово је лакше рећи него спровести у дело, али вреди покушати и показати да се Европа заиста држи својих вредносних начела. У супротном, прича о мигрантима ће само показати да је Европа на овом моралном раскршћу ипак одустала од својих прокламованих вредности.