Сремска Рача трипут ницала из пепела

Сремска Рача – Три пута је Сремска Рача, на обали Саве, настајала и нестајала, да би данас била село са 773 становника и 286 домаћинстава, смештено у пограничном подручју Србије и БиХ, удаљено 35 километара од Сремске Митровице. Преживела је Римљане, Угарску, Турску и Аустрију, да би у поплавама 1931. године у земљу потонуле црква, трговина, кафана, жандармеријска станица и шест кућа. Те 1931. године Краљевина Југославија је дала новац да се пет километара даље подигне 60 домова за пресељење села, а 1934. Сремска Рача настаје на месту данашњег села. Други пут у прошлом веку, Сремска Рача је страдала у марту 1944. године, када су фашисти, припадници 13. СС ханџар дивизије, састављене од босанских муслимана, побили и поклали 624 становника и запалили цело село. Од 220 кућа само три нису изгореле. Данас Сремска Рача живи нови живот, а на месту старе, где је била царска варош, а касније Град Марије Терезије постоје само рушевине бивше касарне и железничке станице.

Рача се у документима спомиње још 1275. године као власништво мађарског племића Ајнарда, а у петнаестом веку постаје „Краљевска варош Рача на ушћу Дрине у Саву”. Да је ова краљевска варош била важна Угарској потврђује и податак да је краљ Матија Корвин, борећи се против навале Турака, 1464. године два дана боравио у „краљевској вароши Рачи”. Кад су Турци преузели Срем, Евлија Челебија је записао да је Сремска Рача „диван град на обали Саве, положен на високом равном терену обраслом зеленилом”.

Рача доживљава процват од 1699, када је ушла у састав Аустрије и добила име Град Марије Терезије. Постала је војна постаја са сто војника граничара, исто толико пешадинаца и 60 коњаника, али су у њој саграђене и пивара, ледара, отворена циглана, а поред понтона на Сави, који је био веза са Босанском Рачом, ту је била и жичара, за превоз робе с једне на другу страну реке.

– Остали су трагови Маријиног града, полусрушена касарна која је једно време била и затвор са око 180 робијаша, те железничка станица и подзид на Сави, где је била жичара – прича нам Милан Васић, Рачанин кога историја интересује аматерски.

За пропаст овог бившег града, који је после Првог светског рата добио званичан назив Сремска Рача, крива је река Сава, јер је поткопала брдо на коме се град налазио.

– Поред те касарне зарасле у коров, на локацији старе Раче још постоје мађарско, швапско, јеврејско и православно гробље. Прича каже да се земља отворила и одједном буквално прогутала шест кућа, католичку цркву, трговину, кафану и жандармеријску станицу, па је те 1931. године краљ дао паре да се сагради ова, садашња Сремска Рача. У Сави су седамдесетих година нађени чак и сандуци пива из бивше пиваре – прича Миленко Симић.

Слушајући причу, двадесеттрогодишњи Бојан Мишић, електротехничар, каже:

– Били смо и град, а сад смо село иза границе, сви без посла, а ако ухватимо прилику да од „Војводинашума” закупимо део простора за чишћење шуме, да крешемо грање и продајемо, то је срећа. Нигде посла, па идемо преко Саве у Републику Српску, радимо повремено на црно. Џаба ти је што смо били и град, кад смо данас само сиромашно село.

После Другог светског рата, кад је село поклано и попаљено, јер је било „црвена – партизанска Рача”, у Сремску Рачу се доселило највише Босанаца. Живи се складно, село је уређено, али доста сиромашно.

– После два страдања, оног 1931, кад је Сремску Рачу прогутала земља и оног другог, кад је 1944. године село уништено, добро смо се опоравили. На старој локацији, где је био град Рача, данас су само две викендице браће Бурлица и остаци града, а овде где сада живимо, километар даље, у римско доба, на локацији Бела црква било је римско утврђење. Сава је привлачила освајаче, ваљало је контролисати границу. Историја се са нама сурово поиграла, мада је ово данас лепо село, са новим кућама, асфалтираним улицама, добрим пољопривредницима – објашњава Милан Васић.

И тако овде људи данас живе уз истините приче о три насеља, приче које звуче бајковито, али и сурово. После нестанка римске утврде Раче, краљевског и царског града Раче, погрома у Другом светском рату, нова Сремска Рача изникла је као феникс из пепела. Њени становници с поносом причају о прошлим временима, о мукама, о тешким данима који, сви се надају, морају проћи.

Ј. Слатинац