Костимографија

Разлика између одеће и костима јесте у томе што ово друго подразумева извесну поруку. Одевамо се да бисмо се заштитили од зиме и при том изгледали пристојно, лепо, шта год. То како смо обучени скоро увек је у складу са оним како себе замишљамо. Има оних који много полажу на облачење, као и оних који се према одевању понашају нехајно. Неко обожава старе, изношене ствари, а неко, опет, воли да на себи има модерну, „маркирану“ одећу. Али увек се ради о личном избору, дубоко повезаном с погледом на сопствену личност.

Костим, међутим, смишљају други. Начином на који је глумац обучен костимограф шаље поруку о каквом лику је реч. Често се епизодни ликови, који се у филму појављују сасвим кратко, одмах препознају по томе како су одевени. Пијанац ће бити необријан и неуредан, заводница ће имати деколтирану и припијену хаљину, професор ће носити наочаре и имати кожна ојачања на лактовима сакоа. То су клишеи који нам помажу да у трену дефинишемо појаву која је пред нама.

Другачије је са главним, носећим улогама. Ту је чак пожељно заварати гледаоца изгледом јунака па му онда, током филма, пружити прилику да схвати како главни лик није особа каквом ју је сматрао. Поред тога, носеће улоге се често током развоја приче суштински мењају, што се мора одразити на њиховом спољашњем изгледу. Разочарани љубавници, упознавши нову девојку, почињу да се брију и носе чисте кошуље, и обратно, кривци, изједани грижом савести, почињу видно да пропадају.

Постоји, међутим, категорија људи која у свакодневном животу не носи одећу већ облачи костиме. То су такозване јавне личности. Не мислим само на естрадне звезде, популарне глумце и телевизијске водитеље. Рекао бих да у најзанимљивије костиме улазе политичари. По томе каква одела носе, коју врсту фризура имају на главама или који облик наочара украшава њихова брижна али одлучна лица сасвим је могуће одгонетнути који лик играју. Јер то како изгледају сигурно нису они.

Моћ им диктира изглед. У почетку, настоје да делују скромно, по начину одевања сасвим блиско обичним људима, својим бирачима. Али како њихова власт постаје стабилнија и чвршћа, они почињу да се облаче све скупље и екстравагантније. Агенције које се брину о њиховом „имиџу“ ангажују стилисте, шминкере и креаторе који од њих праве скулптуре које све мање личе на моделе од којих су настале. И у њиховом понашању настају крупне промене. Не може се неко ко је се облачио у јефтину конфекцијску одећу и шишао код брице на углу, сада, када на себи има скупоцено одело и фризуру која кошта читаво богатство, понашати исто.

Поједини настоје да се суштински промене. Бивши вукови настоје да се представе као овчице, простаци покушавају да демонстрирају своје одскора научене манире а женски део власти да добије на привлачности. И у претходној, а и у новој влади поједине министарке неодољиво подсећају на своје узоре из новокомпоноване музике. У наступима на телевизији увек су под јаком шминком а пажљиво одабрани модни детаљи показују да су, поред тога што су окупиране озбиљним државним пословима, ипак остале нежне жене. Не морам да напомињем како је неукус главна константа бивше и садашње власти.

Припремајући аутобиографски филм „Тито и ја“, имао сам прилику да у „Филмским новостима” погледам велику количину архивског материјала у вези са Јосипом Брозом. Када на гомили гледате снимке из живота тог човека, прво што вам пада у очи јесте управо његова трансформација. На почетку, то је плавокоса, наочита појава, складне фигуре и правилних црта лица. У најранијим снимцима, обучен је у униформу од обичне чоје, без много украса. Како јача његова моћ, униформе постају китњастије а, упркос стомачићу који почиње да му нараста, цивилна одела су све складнија (она се шију у Паризу, код Кардена, а по кројаче се шаље посебни авион). На лицу му се појављује благи подваљак, настао од гастрономских уживања и, према сведоцима, конзумирања све веће количине алкохола. Боја косе му се стално мења па се, иако су филмови црно-бели, јасно види да је она час светла, час тамна.

Касније, у друштву све самих крунисаних глава, његов изглед почиње да подражава краљевске и царске појаве. Дружећи се интензивно са етиопским царем Хаилом Селасијем, који је појавом неодољиво подсећао на новогодишњу јелку, Тито му парира униформама украшеним гомилом ордења, ленти и златних еполета. Доминирају два(?!) ордена народног хероја сачињена од злата, платине, брилијаната, сафира и рубина, чија вредност по комаду, само у материјалу, прелази пет милиона долара! Коса му је час јаркоцрвена, час црна као зифт.

Шта је био циљ овог раскалашног, неукусног маскенбала? Сакрити чињеницу да велики вођа има својих слабости, пре свега физичких, да стари и да ће једнога дана морати да оде са овога света (власти). То је, у крајњој линији, идеја и данашњег прерушавања: представити владаре као вечите, недирнуте протоком времена, људским слабостима, умором, недостатком самопоуздања. Они морају изгледати идеално, са што мање мана. Све док се једнога дана тај привид не сруши као кула од карата…

(Текст јепосвећен недавно преминулој костимографкињи Биљани Драговић)