Расистичко спасавање „плавих анђела”

Нико није ни сањао да би једна рација грчке полиције у којој су у једном ромском кампу у Грчкој тражили дрогу и нелегално оружје могла да се заврши као ударна прича на насловним странама грчке и светске штампе. Није пронађена ни дрога а понајмање оружје, већ једна седмогодишња девојчица. Њена бела пут, плава коса и зелене очи биле су окидач за полицајце да посумњају да мала Марија није дете Рома, код којих живи, већ да је отета или чак купљена.

Медијска машинерија у Грчкој, али и широм света, одмах је покренута тако да је плавокоса девојчица постала „плави анђео”, а цео случај постаје „доказ” о трговини децом и њиховом експлоатацијом за просјачење. Маријина плава коса постала је одједном симбол дечје патње, а хиљаде људи су се јављале грчкој хуманитарној организацији, која сада води бригу о њој, да јој помогну или да кажу да је то можда њихово дете.

Одједном је цео свет алармиран тако да би многи рекли да је овај случај напокон скренуо пажњу на проблем дечјих права који је у време економске кризе често испод радара државних служби. Међутим, овај случај је само показао запањујућу чињеницу да су се Европа и Америка дубоко заглибили у расизам и да њени грађани чак тога уопште нису свесни.

Иако је откривено да је ромски брачни пар надлежним социјалним службама пријавио како је за три године добио чак четрнаесторо деце – од којих је шесторо пронађено како живи са њима – ама баш нико се није запитао шта је осталом децом. Не, само је Марија била важна. Јер, она је бела а при томе је и лепа – прави анђео.

А остала деца? Па, она су „обична” ромска деца. Због тога њихових имена нема у медијима. Нема фотографија. О њима се не пише на насловним странама штампе, а камоли праве ТВ прилози у ударним терминима светских медија. Нема тестирања њиховог ДНК. Јер, они су тамнопути. Дакле – према расистичкој матрици – они нису „анђели”. Понајмање „плави анђели”.

Само зато што немају плаву косу, зелене очи и бледу пут, они имају далеко мање шансе да буду спасени. О њима неће писати британски таблоиди како су родитељи планирали да их удају када напуне 12 година, а да заузврат добију вредан мираз. Напросто, они немају срећу да их, попут Марије, спасе нико други до – расизам.

Додуше, неко ће рећи да није расизам подстакао многобројне медије да дају толики значај овој причи, а људе широм света да се саосећају са мукама мале Марије. Рећи ће да је реч о жељи да се разоткрије ланац трговине децом и да је у питању брига за дечја права.

Међутим, да у основи силног интересовања суштински никога није брига за права деце, без обзира на њихову боју коже, најбоље сведочи догађај који је уследио у Ирској. Само зато што је неко полицији пријавио да у једној ромској породици у Даблину живи плавокоса девојчица која нимало не личи на своје родитеље, полиција је промптно од родитеља одузела девојчицу од седам година, а нешто касније од друге породице дечака од две године. Медији у Ирској, али и широм света, одмах су известили о томе да су „пронађена још два ’плава анђела’”, док се у опису породице девојчице истицало да су Роми, да су повремено одлазили у Румунију, као и да у породилишту не могу да потврде исказ родитеља да је девојчица рођена у болници „Кумби” у априлу 2006.

Наједном су чак и они који се труде да буду политички коректни и да бар на речима поштују права Рома сматрали за оправдано да у својим исказима обнове све одавно познате негативне стереотипе о Ромима. Иако Роми нису склонији криминалу ништа више од осталих људи, медијско инсистирање на етничкој припадности осумњичених довело је до тога да се као својеврсна неписана истина проглашава мит о томе како је за Роме криминал „природна ствар” или „начин живота”.

Док је у Даблину социјална служба одводила децу из породице, ирски и британски медији су већ усијали атмосферу и васкрсли приче о несталој британској девојчици Медлин Мекен и несталом дечаку Бену Нидаму. Иако ови, британској јавности добро познати, случајеви немају ама баш никакве везе са Ромима, малом Маријом или децом у Даблину, медији су повезали ове приче наводећи на закључак како су Роми заслужни за то што родитељи и даље трагају за малом Медлин и малим Беном. У тој атмосфери линча, није ни чудо што је Еди Нидам, деда несталог дечака Бена, рекао: „Годинама су нам говорили да је немогуће да Цигани крију европско дете. Е, па, случај Марије показао је да није тако.”

Међутим, резултати ДНК тестова доказали су нешто друго – колико смо оболели од расизма. „Плави анђели” у Ирској су враћени у своје ромске породице, јер је анализом ДНК потврђено да су, упркос плавим очима и плавој коси, заправо деца родитеља Рома.

Извињења медија нема. Неће га бити ни у случају извештавања о малој Марији. Остаје само питање како ико у Европи сада може искрено да очекује од Рома да се интегришу у европска друштва уколико се не пропушта ниједна прилика да им се покаже да су непожељни. Чак и када су у питању њихове немоћна деца. Јер, они могу да постану „плави анђели” само ако имају белу кожу.