Од нула проблема до нула пријатеља

Како год да турски министар спољних послова недипломатску изјаву свог премијера „Косово је Турска” сада преводи или тумачи, она већини страних али и турских аналитичара потврђује да се спољна политика Анкаре „нула проблема са суседима” свела на политику „нула пријатеља”.

Када је конзервативни, происламски турски Реџеп Тајип Ердоган недавно у Призрену изјавио „Косово је Турска и Турска је Косово”, није могао а да не изазове осуде у Србији. Председник Томислав Николић је саопштио да стопира трилатералне сусрете на врху између Србије, БиХ и Турске. Београд тражи извињење.

Уместо тога, из Анкаре је стигло објашњење министра спољних послова и творца „нулте доктрине“ Ахмета Давутоглуа који сматра да су Ердоганове речи истргнуте из контекста. Он је српском колеги Ивану Мркићу покушао да објасни да је премијер само исказивао пријатељство:

„Рекао сам мом драгом пријатељу да када дођемо у Београд, да га такође називамо нашом другом кућом.”

Да се дипломатски испад тешко може правдати лошим преводом сматра и турски „Хуријет” који констатује да Анкара због премијерових манира губи пријатеље у свету. Извргавајући руглу објашњење првог дипломате, лист се пита како би у Анкари и Београду зазвучала реченица: „Србија је Турска и Турска је Србија“.

Доскорашњи српски амбасадор у Анкари и садашњи председник спољнополитичког одбора Демократске странке Душан Спасојевић, каже да ако су и турски новинари ову изјаву схватили на овај начин, критикујући је, онда је немогуће да Давутоглу и даље говори о погрешном контексту.

„Наша влада протестује због изјаве изречене у Призрену на годишњицу Кумановске битке којом је Османско царство пре 101 годину у ослободилачком ратовима истерано са Балкана. Ова изјава не може бити схваћена никако другачије него као провокација. Ово јесте провокација на рачун Србије, али и привремених институција у Приштини“, сматра Спасојевић.

 „Не очекујем извињење, из два разлога. Први је ментални склоп турског премијера: он се никоме не извињава. Други, да би Србија условила захтев за извињењем, морала би да каже шта ће се десити ако до тог извињења не дође, а то се није десило. То што је председник Николић рекао да ће стопирати трилатералу не значи тај конкретан корак.“

„Хуријет” пише да Турска оваквим запаљивим изјавама сама ради против својих интереса на Балкану, а добар имиџ је свакако такав интерес.

Док је Давутоглу инсистирао на томе да на спорну изјаву треба гледати као на речи пријатељства, прави контекст би боље објаснила његова књига „Стратешка дубина: међународни положај Турске”, о враћању турског утицаја на подручја некадашње османске империје: Блиски исток, Кавказ, регија Црног мора и Балкан.

„Османско присуство на Балкану било је успешно. Сада то морамо да обновимо. Турска се вратила“, рекао је Давутоглу пре четири године у БиХ, што је покренуло талас критика „неоосманских амбиција“ садашњих турских власти.

Оно што, сем историје и религије, охрабрује ширење турске политичке интересне сфере свакако је и огроман успех турске економије која је међу 20 најјачих на свету.

То што је Турска међу првима признала Косово и што њен премијер даје изјаве попут ове у Призрену, показује напор Анкаре да у сарадњи са Бошњацима и Албанцима врати утицај на Балкан. Зато је тражила од држава чланица Организације исламске конференције да признају Косово. Зато је у оквиру трилатерале инсистирала на усвајању Истанбулске декларације, док је на Србију утицала да донесе Декларацију о Сребреници.

Политика повратка на Балкан, дакле, није спорна, а да ли је успешна? Како пише колумниста „Хуријета”, недипломатско понашање премијера доприноси стицању непријатеља, а не пријатеља на Балкану. Другим речима, у покушају да удовољи Албанцима и Бошњацима, Турска може да се замери другим народима региона.

Како примећује часопис „Форин полиси”, Турска под Ердоганом губи старе савезнике не стичући нове.

Политика „нула проблема” према другом суседству, блискоисточном, већ је доживела пропаст. Са Израелом је сукоб избио после неуспелог покушаја једног турског брода да пробије израелску поморску блокаду на путу ка Гази.

Анкара се отворено ставила на страну побуњеника у грађанском рату у Сирији и тражи да председник Башар ел Асад оде с власти. Због наоружавања устаника и заговарања напада међународних снага на Дамаск, захладнела је односе са Ираном.

Осећа се и непријатељство према Египту јер је Анкара осудила свргавање исламистичког председника Мухамеда Мурсија. Односи са Ираком су компликовани, пошто се турско фаворизовање сунитске мањине не свиђа шиитској већини.

„Турска спољна политика ’нула проблема међу суседима’ изметнула се у ’нула пријатеља међу суседима’. Анкара нема амбасадора у Каиру, Дамаску и Тел Авиву, и у веома је лошим односима са Багдадом. Ердоганова спољна политика је доживела дебакл на Блиском истоку. Мислим да многи Турци због Ердоганове изјаве (о Косову) страхују и у њој виде почетак дебакла на Балкану“, додаје Спасојевић.

Либерални турски аналитичари сматрају да Ердоганов раскид са политиком изолационизма и старт спољнополитичког активизма нису земљи донели углед. Како је недавно приметио професор међународних односа Ихсан Даги, Турска све више инсистира на својој војној моћи, због чега је се суседи боје.

„Турска је сада окружена непријатељима“, закључује Даги.