Портрет без рама: Александар Ђорђевић

Једини човек који може да служи као коначна потврда теорије да се у Србији сви мушкарци подједнако разумеју у фудбал као у тајне службе јесте правник из Чачка Александар Ђорђевић. Некадашњи члан управе Црвене звезде постао је недавно челни човек Безбедносно-информативне агенције (БИА).

Новидиректор има прошлост каква је најпожељнија при избору „кључара српских тајни”.Познато је само пет биографских података: да је рођен у Чачку, да је правник, да је Вучићев школски друг, да је био у управи Црвене звезде и да га мешају са истоименим кошаркашем. Он сам не жели да открива више, дакле идеална ситуација да поново оживи стари српски спорт – теорија завере.

Наиме, „врсни зналци” састављања фудбалског тима, посебно репрезентације, трансфера фудбалера, техничких карактеристика играча, али и „поузданих информација” кога служба прати, прислушкује, које политичке, финансијске и кадровске потезе вуче, открили су у Ђорђевићевом постављењу једну нову заверу. Црвена звезда се после много година вратила свом старијем брату – служби. И не само то, него клуб који цело своје постојање важи као „полицијски”,и то пре свега због чињенице да је у њеном оснивању активно учествовао Слободан Пенезић Крцун, оснивач и први начелник Одељења за заштиту народа (ОЗНА), далеке претече БИА, после много година добија свог човека у кабинету на Бањици, кабинету који многи у Србији сматрају „центром свих српских судбина” – од политичког кадровања у врху државе, преко врачара које читају из длана на Петровданском вашару у Рудној Глави код Мајданпека, па до „штеловања” фудбалских резултата.

Познато је,наиме,да су претходна два од три шефа БИА били „партизановци” – Раде Булатовић, директор од 2004. до 2004, и Саша Вукадиновић од 2008. до 2012, не рачунајући Ђорђевићевог претходника НебојшуРодића, који осим „вожње бицикла, нема никаквих афинитета према спорту”.

И управо је та чињеница „врсним” познаваоцима фудбала и служби била ултимативни доказ зашто Партизан надмоћно већ шест година узастопно осваја титуле. Додуше, Радету Булатовићу „врсни познаваоци” фудбала и служби замерају што није одмах ушао у све поре система с Бањице, па је у прве две године његовог мандата Звезда ипак била шампион. То што је Звезда тад имала боље играче, а Партизан наредних шест био толико надмоћнији да је ривале понижавао као да су лопташи из Пожежена код Великог Градишта, уопште се не узима као аргумент међу „познаваоцима прилика”. Није то битно, кажу, важно је само да Ђорђевић врати титулу на Маракану.

Дакле, очекивања од новог „кључара тајни” су велика и то не само међу онима који воле теорију завере и навијају за Звезду. Они други се само надају да ће као правник наставити оно што су његови претходници започели – да не спаја Крцунову љубав према фудбалу и поверљивим пословима у једно.

Душан Телесковић