Чување Србије

Случај српске жандармерије не застарева. А ипак, изгледа као да се врх полиције препао сопствене оружане формације, па не гребуцка дубље од површине. Оно јест, директор Вељовић је тешка срца сменио команданта Дикића после оне паљевине људи. Али га је оставио поред себе, на високом месту. Јер шта би иначе с њим?

То је човек који је смислио онај теолошко-милитарни слоган: „Бог и жандармерија чувају Србију“. Нико му у томе није помагао, то је, како је већ речено, аутономни производ његовог ума и свакако пројектована суштина жандармерије: што не уради Бог, не сети се или не стигне од важнијих послова, учиниће елитна јединица српске полиције.

Да сад не тумачимо суштину те карикатуралне пароле, могуће је да би ствар добила своју јавну фарсичну верзију. Која је у крајњем смислу ипак језива. Питање је ко нас чува и да ли уопште то чини, има ли силе која то ради без наше воље и насупрот њој. Било је и у прошлости слогана, који су наглашавали сирову моћ која стоји иза њих. На пример: „Тероризам је болест, позовите доктора“. Опасна звер, вук који показује своје јаке очњаке, све са црвеном беретком на глави, био је илустрација ове вруће претње апстрактном тероризму.

Иза тога слободно су се разгранали ескадрони смрти, који су уместо терориста убили српског премијера, убијали Србе у име српства, и тек онда разјурени.

Ово није никаква паралела, јер се историја ипак не понавља толико циклично, како говори једна друга, далеко доброћуднија изрека. Али, кад се пред нама разиграва гола сила са више него лабавом контролом, ваља и тамну прошлост разумети бар као добру поуку.

Дакле, одлазак команданта Дикића није претерано утицао на смиривање опасних ексцеса у српској жандармерији. Да ли, на пример, у нишкој филијали те формације заиста дела гомила поливалентних људи, који по дневном светлу тобоже чувају Србију са свевишњим, а кад падне мрак одлазе у свет против чијег постојања је сама суштина постојања жандарма као таквих?

То врх српског МУП-а држи у фиокама, верујући да ће оно што је избило на видело бити заборављено, заташкано, и да ће, неком чаролијом све што много не ваља, бити решено само по себи.

Наравно да неће! То што је урадио жандарм, који је пуцао у жену само због тога што је поштовала брзину у граду Нишу, чиста је негација суштине постојања жандармерије. То није инцидент, то је симптом, настраност идеје о пијаној моћи којој обични људи, под заштитом те силе, напросто не могу ништа. Осим да се моле Богу, као бајаги савезнику жандарма, да још неко, или више њих не пожели да се опроба у нападу на штићенике.

Већ одавно Србија нема министра унутрашњих послова. Дачић не жели, ни по коју цену, да се одрекне главне полуге своје немоћи. Тај омиљени експеримент са гомилањем функција доводи у питање и самопоштовање и лични интегритет лидера који све што је најважније, а то је небројено много државних послова, ради у исти час, уз аплаузе страначког врха, па наравно, и одушевљеног чланства.

Годинама је премијер Дачић користио сваки полицијски подухват као повод за лични маркетинг, у стилу: Ево, ухватисмо овога, видите ли како ја то радим!

Акумулација функција је скоро савршен амбијент за неговање лидерског нарцисизма и јавно приказивање онога што није, као неукусни саморекламерски плакат.

Тако је Ивица Дачић у реконструкцији владе пропустио да учини најважнији корак у својој каријери: да се повуче из МУП-а, у коме га ионако нема. Па макар то био и део допуштеног политичког лицемерја: ето, ја сам премијер, могу да контролишем новог министра унутрашњих послова, ако себе нисам могао.

То се, наравно није догодило, па је премијер показао немоћ управо у страху од показивања немоћи.

Вечни директор полиције, који је опстајао упркос самоме себи, у резултантама коалиционих прорачуна, не показује довољно енергије која би надокнадила упадљиво одсуство Дачића из полиције. И то је управо та губитничка комбинација.

Српска полиција иначе живи и ради у лошим условима, са малим платама и прилично изанђалом опремом. Али њени часни професионалци су, упркос свему, изнели на својим леђима тешко бреме терета истинског чувања Србије од суноврата у земљу криминалног хаоса.

У подели политичке моћи, њихов рад често остаје поништен у нагодбама са подземљем, и селективним антикорупцијским чисткама.

Овај текст се бави, пре свега, јединицама „вишег реда“ које су у овдашњем хаосу склоне да се отргну од система, и постану сопствена сврха, сила са тежњом да се отме свакој контроли.

Још нам није стигао одговор о стању у жандармерији и шта ће се догодити с дефиницијом њиховог постојања. Шта се зaиста догађало у Нишу, вароши где су неки виђенији жандарми изазвали велики страх међу грађанима?

И важи ли још она тривијална Дикићева парола? Или нам је остао само Бог?