Војна историја Вазнесенске цркве

Литургија коју је недавно у Вазнесенској цркви у Београду одржао владика Јован Ћулибрк, а саслуживали новопостављени свештеници Војске Србије, имала је не само свечарски, већ и симболички карактер: повод је био век и по од изградње и освештавања храма Светог Вазнесења Господњег у Београду.

Али, мање је познато да је Вазнесенска црква била војни храм у Краљевини Србији и Краљевини Југославији. У њеној близини налазили су се Гарда, Војна академија и Велика касарна, па је за потребе војске изграђена и црква. Јака веза између те две институције зато је и обележена присуством владике липљанског Јована, који је познат и као духовник са војничким бекграундом: резервиста је 63. падобранске из Ниша и повремени аутор текстова о ваздушнодесантним јединицама у двонедељнику „Одбрана”, званичном гласилу Министарства одбране.  

Говорећи о „војној историји” Вазнесенске цркве, њен старешина Арсеније Арсенијевић подсећа да је црква грађена за време владавине кнеза Михаила Обреновића.

– По завршетку иконостаса, митрополит Михаило (Јовановић) осветио је цркву и посветио је Вазнесењу Христовом, марта 1863. године. Мудри кнез Милош је знао да постепено осваја власт и подрива турске позиције у Београду, па је Турцима по гласу хатишерифа остала углавном само београдска тврђава, а Србима београдска варош. Како се београдско насеље изван шанца нагло ширило и урбанистички регулисало, палилулска Црква Светог Марка није могла да задовољи потребе и оног његовог дела према савској падини, где су биле две главне улице, Абаџијска (данас Краљице Наталије) и Пиварска (касније Босанска, данас Гаврила Принципа), испод којих су саграђене велике војне зграде, касарне и Војна академија. Богослужбене потребе војске задовољавала је једна шатор-црква, али се то показало као недовољно и представљало је привремено решење. Зато су се црквене и политичке власти сложиле да за овај крај српског Београда треба саградити нову цркву, која би задовољила и потребе војске и потребе цивилног становништва – каже Арсенијевић.  

После незваничног договора са кнезом Михаилом, митрополит Михаило Јовановић је поднео писмени предлог за подизање цркве.

– Пошто су се кнез и митрополит сагласили са израђеним планом, Управа града Београда расписала је лицитацију за градњу, на којој је посао добио грађевинар Јосиф Шток за 5.000 цесарских дуката. Забележена су и имена извођача радова, Фридриха Шлајснера и Ернеста Глајзнера. Кров на цркви покрио је плехом лимар Шустер са својим сином Францом, који му је тада као шегрт помагао у раду. Освећење темеља нове цркве извршио је митрополит Михаило уз саслужење неколико свештеника и ђакона, а у присуству кнеза, владе, војних и грађанских великодостојника и многобројног народа – напомиње наш саговорник.

За две године црква је била саграђена. Током два светска рата, подсећа Арсенијевић, војни храм је доживео и преживео велика страдања: на самом почетку Првог светског рата, кад су Аустријанци из монитора са Саве пуцали на Београд, ударила је, поред осталих, једна граната у северни зид Вазнесенске. Тек је 1921, у присуству војних стручњака, граната извађена и однета и тако престала да свештеницима и народу задаје страх.

Далеко трагичније страдање и штету црква је доживела 6. априла 1941, кад су немачки бомбардери, у рано недељно јутро, напали Београд. У очекивању Хитлерове агресије, војне власти су у црквеној порти ископале два склоништа. У првом таласу бомбардовања страдала је у 7.10 часова Црква Световазнесенска.

– Једна велика авионска бомба од 1.500 килограма са падобраном пала је баш у средину десног великог рова код цркве, експлодирала, направила огромну рупу у земљи, срушила оградни зид од цигала од Улице Гепратове, поломила и изрила јеле и борове на том простору, затрпала и побила готово све који су се затекли склоњени у овом рову. Ров је био испуњен светом, као и онај други мањи, који је куљао са железничке станице, из цркве, из околних зграда и са разних страна вароши, избезумљено као река, да се склони од бомбардовања или да побегне из града. И у тај други мањи ров пале су и експлодирале две бомбе. Једна у средини уз сам бедем, а друга на отвору рова до степеница које воде из Улице Милоша Великог. Али без жртава, на срећу. Преко таквог крша извлачили су се из мањег рова живи и рањени, бежећи избезумљени даље – каже отац Арсеније.

Од силног потреса изазваног експлозијом, од гвожђа, камења, земље и другог материјала који се сручио на цркву, она се растресла. Сва стакла на прозорима и вратима разбила су се, западна и јужна врата на цркви и улазни портал извалили су се и исцепали, кров, олуци и кубета оштетили. Црква је препукла уздужно средином и попреко у своду. Живопис је тешко оштећен.

– После двадесетак дана, немачки војници су блокирали цео простор око црквене порте и довели наше заробљене војнике и Јевреје да ископају затрпане лешеве из ових ровова. Извадили су око 180 мртвих, полили их кречом, натоварили у камионе и одвезли на Ново гробље, где су их побацали у ископане ровове уврх гробља. Приликом вађења лешева видело се како су мајке држале децу приљубљену уз своје лице и тако гинуле, или се погушиле – прича Арсенијевић.

Поводом четрдесетодневног парастоса жртвама страшног бомбардовања, црквена управа је одлучила да се 6. априла сваке године одржава парастос недужним жртвама.

Али, трагедија у цркви сада је далека прошлост. Сваке године, за Спасовдан, славу Београда, из некадашњег војног храма, креће свечана литија, предвођена патријархом, улицама престонице.