Сиеповање

Увек је до­бро да­ти, ако се по­сле до­би­је ви­ше. Та­ко би у нај­кра­ћем мо­гла да се про­ту­ма­чи по­чет­на фи­ло­зо­фи­ја на осно­ву ко­је је осно­ва­на а по­том и ра­ди­ла вла­ди­на Аген­ци­ји за стра­на ула­га­ња и про­мо­ци­ју из­во­за (СИ­Е­ПА), ко­ја по­след­њих да­на, баш као и Фонд за раз­вој, по­ста­де еко­ном­ски, по­ли­тич­ки, а бог­ме, ка­ко са­да ства­ри сто­је, и про­блем ко­јим ће се по­за­ба­ви­ти и ис­тра­жни ор­га­ни.
Би­ће шта ће би­ти, али не­ке ства­ри па и ова при­ча о Си­е­па по­ста­де у на­шој све­ко­ли­кој по­ли­тич­кој па и еко­ном­ској сва­ко­дне­ви­ци пи­та­ње око ко­јих се де­ле нај­бли­жи у вла­да­ју­ћој ко­а­ли­ци­ји, а при­бли­жа­ва­ју до­ју­че­ра­шњи „ро­го­ви у вре­ћи”.

И све за­то што је ак­ту­ел­ни ми­ни­стар при­вре­де Са­ша Ра­ду­ло­вић, не­стра­нач­ка лич­ност, али ко­ме је Срп­ска на­пред­на стран­ка по­ве­ри­ла тај ре­сор, по­кре­нуо пи­та­ње свр­сис­ход­но­сти, нај­пре Фон­да за раз­вој, а по­том и Си­е­па. Обе ин­сти­ту­ци­је ко­је су до ју­че „при­па­да­ле” бив­шем Ми­ни­стар­ству фи­нан­си­ја и при­вре­де, од­но­сно Мла­ђа­ну Дин­ки­ћу.

То што Дин­кић „де­мон­та­жу” две сво­је ин­сти­ту­ци­је до­жи­вља­ва као че­до­мор­ство мо­же се раз­у­ме­ти јер чо­век је ко­нач­но са­да у опо­зи­ци­ји. По­тре­бан му је сва­ки по­вод да се јав­но обрец­не на власт у ко­јој је био не­из­о­ста­ван и не­из­бе­жан члан то­ли­ке го­ди­не, а по­го­то­во да на­гр­ди „на­след­ни­ка” по­ло­ви­не свог бив­шег ре­со­ра за чи­је по­те­зе, ве­о­ма че­сто, не би­ра ре­чи. Го­то­во уч­ти­во зву­чи ње­го­во пи­та­ње – да ли је иде­ја о уки­да­њу Си­е­пе са­мо став ак­ту­ел­ног ми­ни­стра при­вре­де или се о то­ме, мо­жда, пи­та и вла­да ко­ја је до­не­ла од­лу­ку о ње­ном осни­ва­њу.

И, оди­ста, до­кле ће Вла­да да ћу­ти као му­дра со­ва о ве­о­ма ва­жним пи­та­њи­ма ка­ква су, из­ме­ђу оста­лих, Фонд за раз­вој и Си­е­па, а да до­пу­шта да љу­ди из ње­не ко­а­ли­ци­је из­но­се ста­во­ве ко­ји су у ди­рект­ној су­прот­но­сти с пред­ло­зи­ма ми­ни­стра Ра­ду­ло­ви­ћа. То што је „сло­бо­дан стре­лац” иза ко­га не сто­ји ни­јед­на стран­ка до­пу­шта му, пи­та­ње је са­мо до­кле, да има свој суд и став о све­му, па и Фон­ду и Си­е­пи. Еко­ном­ска по­ли­ти­ка, при­вред­ни раз­вој, за­по­шља­ва­ње… ни­су, ме­ђу­тим, ни­ти мо­гу би­ти збир по­је­ди­нач­них ста­во­ва чла­но­ва ка­би­не­та с ко­је год стра­не до­ла­зи­ли.

Иста је ствар и на тре­нут­ке с ве­о­ма муч­ном а ја­ло­вом јав­ном рас­пра­вом о „Ср­би­ја­га­су”, ње­го­вом ди­рек­то­ру Ду­ша­ну Ба­ја­то­ви­ћу и ми­ни­стар­ке енер­ге­ти­ке Зо­ра­не Ми­хај­ло­вић. Ако иза тих по­ле­ми­ка, ста­во­ва и иде­ја, про­тив ко­јих у на­че­лу не тре­ба би­ти про­тив, не до­би­је­мо не­што бо­ље, це­лис­ход­ни­је и ра­ци­о­нал­ни­је – че­му све он­да то?

Да би се на­ши ми­ни­стри и по­ли­тич­ки пр­ва­ци јав­но за­ба­вља­ли и „си­е­по­ва­њем” ве­жба­ли ре­то­рич­ке спо­соб­но­сти? Не­ка хва­ла. Во­ђе­ње др­жа­ве и ње­не еко­но­ми­је мно­го је озбиљ­ни­ји по­сао од пу­ког кон­три­ра­ња по­ли­тич­ким не­ис­то­ми­шље­ни­ци­ма па и о Фон­ду или Си­е­пи, ко­ја и да је још то­ли­ка би­ла ни­је мо­гла да нас по­ме­ри са 95. ме­ста др­жа­ва по при­вред­ној (не)атрак­тив­но­сти за ино­стра­не ин­ве­сти­то­ре.

Би­ће да нам је по­треб­но мно­го ви­ше од ње и го­ми­ле дру­гих аген­ци­ја, с ко­ји­ма не зна­мо шта да ра­ди­мо, док у Ср­би­ју при­ти­че све ма­ње стра­них ди­рект­них ин­ве­сти­ци­ја.