Siepovanje

Uvek je do­bro da­ti, ako se po­sle do­bi­je vi­še. Ta­ko bi u naj­kra­ćem mo­gla da se pro­tu­ma­či po­čet­na fi­lo­zo­fi­ja na osno­vu ko­je je osno­va­na a po­tom i ra­di­la vla­di­na Agen­ci­ji za stra­na ula­ga­nja i pro­mo­ci­ju iz­vo­za (SI­E­PA), ko­ja po­sled­njih da­na, baš kao i Fond za raz­voj, po­sta­de eko­nom­ski, po­li­tič­ki, a bog­me, ka­ko sa­da stva­ri sto­je, i pro­blem ko­jim će se po­za­ba­vi­ti i is­tra­žni or­ga­ni.
Bi­će šta će bi­ti, ali ne­ke stva­ri pa i ova pri­ča o Si­e­pa po­sta­de u na­šoj sve­ko­li­koj po­li­tič­koj pa i eko­nom­skoj sva­ko­dne­vi­ci pi­ta­nje oko ko­jih se de­le naj­bli­ži u vla­da­ju­ćoj ko­a­li­ci­ji, a pri­bli­ža­va­ju do­ju­če­ra­šnji „ro­go­vi u vre­ći”.

I sve za­to što je ak­tu­el­ni mi­ni­star pri­vre­de Sa­ša Ra­du­lo­vić, ne­stra­nač­ka lič­nost, ali ko­me je Srp­ska na­pred­na stran­ka po­ve­ri­la taj re­sor, po­kre­nuo pi­ta­nje svr­sis­hod­no­sti, naj­pre Fon­da za raz­voj, a po­tom i Si­e­pa. Obe in­sti­tu­ci­je ko­je su do ju­če „pri­pa­da­le” biv­šem Mi­ni­star­stvu fi­nan­si­ja i pri­vre­de, od­no­sno Mla­đa­nu Din­ki­ću.

To što Din­kić „de­mon­ta­žu” dve svo­je in­sti­tu­ci­je do­ži­vlja­va kao če­do­mor­stvo mo­že se raz­u­me­ti jer čo­vek je ko­nač­no sa­da u opo­zi­ci­ji. Po­tre­ban mu je sva­ki po­vod da se jav­no obrec­ne na vlast u ko­joj je bio ne­iz­o­sta­van i ne­iz­be­žan član to­li­ke go­di­ne, a po­go­to­vo da na­gr­di „na­sled­ni­ka” po­lo­vi­ne svog biv­šeg re­so­ra za či­je po­te­ze, ve­o­ma če­sto, ne bi­ra re­či. Go­to­vo uč­ti­vo zvu­či nje­go­vo pi­ta­nje – da li je ide­ja o uki­da­nju Si­e­pe sa­mo stav ak­tu­el­nog mi­ni­stra pri­vre­de ili se o to­me, mo­žda, pi­ta i vla­da ko­ja je do­ne­la od­lu­ku o nje­nom osni­va­nju.

I, odi­sta, do­kle će Vla­da da ću­ti kao mu­dra so­va o ve­o­ma va­žnim pi­ta­nji­ma ka­kva su, iz­me­đu osta­lih, Fond za raz­voj i Si­e­pa, a da do­pu­šta da lju­di iz nje­ne ko­a­li­ci­je iz­no­se sta­vo­ve ko­ji su u di­rekt­noj su­prot­no­sti s pred­lo­zi­ma mi­ni­stra Ra­du­lo­vi­ća. To što je „slo­bo­dan stre­lac” iza ko­ga ne sto­ji ni­jed­na stran­ka do­pu­šta mu, pi­ta­nje je sa­mo do­kle, da ima svoj sud i stav o sve­mu, pa i Fon­du i Si­e­pi. Eko­nom­ska po­li­ti­ka, pri­vred­ni raz­voj, za­po­šlja­va­nje… ni­su, me­đu­tim, ni­ti mo­gu bi­ti zbir po­je­di­nač­nih sta­vo­va čla­no­va ka­bi­ne­ta s ko­je god stra­ne do­la­zi­li.

Ista je stvar i na tre­nut­ke s ve­o­ma muč­nom a ja­lo­vom jav­nom ras­pra­vom o „Sr­bi­ja­ga­su”, nje­go­vom di­rek­to­ru Du­ša­nu Ba­ja­to­vi­ću i mi­ni­star­ke ener­ge­ti­ke Zo­ra­ne Mi­haj­lo­vić. Ako iza tih po­le­mi­ka, sta­vo­va i ide­ja, pro­tiv ko­jih u na­če­lu ne tre­ba bi­ti pro­tiv, ne do­bi­je­mo ne­što bo­lje, ce­lis­hod­ni­je i ra­ci­o­nal­ni­je – če­mu sve on­da to?

Da bi se na­ši mi­ni­stri i po­li­tič­ki pr­va­ci jav­no za­ba­vlja­li i „si­e­po­va­njem” ve­žba­li re­to­rič­ke spo­sob­no­sti? Ne­ka hva­la. Vo­đe­nje dr­ža­ve i nje­ne eko­no­mi­je mno­go je ozbilj­ni­ji po­sao od pu­kog kon­tri­ra­nja po­li­tič­kim ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma pa i o Fon­du ili Si­e­pi, ko­ja i da je još to­li­ka bi­la ni­je mo­gla da nas po­me­ri sa 95. me­sta dr­ža­va po pri­vred­noj (ne)atrak­tiv­no­sti za ino­stra­ne in­ve­sti­to­re.

Bi­će da nam je po­treb­no mno­go vi­še od nje i go­mi­le dru­gih agen­ci­ja, s ko­ji­ma ne zna­mo šta da ra­di­mo, dok u Sr­bi­ju pri­ti­če sve ma­nje stra­nih di­rekt­nih in­ve­sti­ci­ja.