Напустићу савет, нећу да будем хајдук

Схватио сам  да нико није заинтересован за проблеме културе у овој земљи. Ми, чланови Националног савета за културу, исписали смо странице и странице предлога, састајали се, трошили време, а да се на то нико из министарства није осврнуо. Зато сам одлучио да напустим чланство у Националном савету за културу.

У овој земљи је најважнији гасовод. Од културе се сви склањају. Она је скрајнута и не постоји.

Радимо рециклиране представе. Ево, у Звездара театру је обновљена представа „Лари Томпсон”, која није играна годинама.

Имам осећај да Национални савет ради као нека илегална група, као да смо неки хајдуци па истрчавамо и препадамо! Мени није стало да у овим годинама изигравам хајдука!

Можда је сад најважније да целу земљу премрежимо гасом!

Сценариста сам и редитељ неких филмова који се емитују једном недељно у земљи Србији и региону. Никада нисам добио ни један једини динар од тога. Зато што од времена потписивања уговора који су били класични уговори, из времена социјализма, по којима се одричемо свих права, то нико није хтео да ревидира.

Проценат који се издваја за културу је само кисеоник који је одржава  на вештачким плућима. Ниједан министар не може да уради ништа. Није проблем да ли је министар Пера, Сима или Жика,  јер онај ко у оваквим околностима пристане да ради тај посао, тај унапред зна да не може ништа да уради.

Влада би требало да каже: „Наш је интерес да Србија има културу”, а не да се те културе сетимо само кад обележавамо годишњице наших великих стваралаца. Следеће године  је 130 година од рођења Нушића, чиме ћу се ја бавити. У име САНУ, у име града Смедерева, који има Нушићеве дане културе, и у име Звездара театра који ће правити представу о Нушићу. То је све приватна иницијатива и добра воља појединаца. Нико није за то заинтересован. А онда када крене прича о Нушићу, онда се сви заплачу и куну се да га воле.

Министар ће добити допис ових дана да та свечаност у Смедереву мора бити достојанствена ако ико жели да се сети тог човека.

Све то покреће на размишљање о томе да ли је жив човек из културе овде уопште битан? Изгледа да мора да умре и да одлежи. И то доста, преко 100 година да би га се неко сетио. Жив човек из културе није жив. Нема услова да живи.

Па битан је тај новац који би требало да се исплаћује члановима савета за културу. Па зашто би човек из Новог Пазара или Суботице долазио у Београд о свом трошку да разговара о проблемима који се тичу културе?!

Питате ме коју бих оцену да министру за досадашњи рад.

Ниједну. Јер, оцењује се рад, а кад неко ништа не може да уради, то не може да се оцењује.

Инвестиције у култури морају бити минимум један посто. Могу да се финансирају многи национални пројекти. Данас позоришта раде или обнове или представе са два и по глумца.

Ја сам директор Звездара театара и знам шта радимо. Пресипамо из шупљег у празно. Па докле?

Шта ћемо ми у култури оставити за потомство? Ко има снаге да индивидуално преживи, он ће оставити нешто. Какав ћемо потпис ставити испод нашег времена? Тај ће потпис бити нечитак.