Десант деснице на Европу

Шест месеци пре него што ће се у мају у свим земљама чланицама ЕУ одржати избори за Европски парламент, лидерка француског Националног фронта Марин Лепен склопила је савез са челником холандске Партије Слободе Гертом Вилдерсом. Циљ коалиције је да се „убије чудовиште у Бриселу” или лепше речено да њихове државе поврате „контролу својих граница, новца, економије и валуте”. Лепенова је сасвим јасна кад поручује да ће се Европска унија распасти на исти начин на који се распао Совјетски Савез. Вилдерс усред мултикултуралне Европе поручује како не мрзи муслимане, али „мрзи ислам” и да Куран треба забранити. Обе странке су подједнако нетрпељиве према приливу имиграната из Источне Европе.

Два дана после званичног стварања холандско-француске десничарске алијансе, на непознатом месту у Бечу, иза затворених врата састали су се представници пет европских десничарских партија. Уз холандске и француске радикале, неформалном договору присуствовали су домаћини из Слободарске партије Аустрије, представници белгијске и шведске деснице. Циљ састанка је да се после мајских избора у Европском парламенту оснује фракција пријатељских „патриотских партија” за шта је потребно 25 посланика из седам земаља чланица.

Како у Европи расте незадовољство због кризе и незапослености, радикали добијају све већу подршку, а напади на слободне границе имиграната су све агресивнији. Стога је неопходни број посланика за стварање паневропске десничарске фракције лако остварив. Много је теже обезбедити алијансу „патриотских снага” из седам различитих земаља. Странка за независност Велике Британије, на пример, за сада не жели да учествује у овој фракцији јер се не слаже са антиисламским ставовима холандских и француских десничара. За Лепенову и Вилдерса, пак, мађарски десничари су „сувише екстремни”, али је италијанска Лига Севера извесни кандидат за патриотску коалицију.

Нико од званичних представника ових странака не жели да се њихова активност повезује са екстремизмом па на интернационалном плану одбацују сарадњу с другим сродним партијама, док радикалније иступе својих чланова, уколико доспеју у јавност, осуђују, истина веома благо.

На интернационалном плану у односима између десничара долази до трагикомичних ситуација. Представник једне нордијске десничарске странке хвалио ми се ових дана својом умереношћу и њу доказивао тиме што се „не састаје” са челницима друге „још радикалније” партије у иностранству. Ови други, „радикалнији”, у одвојеним наступима своју „патриотску умереност” поткрепљују одбијањем да се друже с „оним екстремистима” у Скандинавији.

Велика подршка Француза Националном фронту, међутим, подстакла је чак и владајуће социјалисте да кокетирају па и примењују идеје крајње деснице. Протеривање Рома и уништавање ромских насеља, у Француској на пример, спроводи владајућа левица.

С друге стране, ни највиши европски званичници нису сагласни како да трасирају будући правац Европске уније. Која доза Европе је права, да ли је за очување пројекта потребно још „много више” или „много мање Европе” то изгледа не зна ни председник Европског савета Херман ван Ромпеј. Према писању белгијског „Стандарда” Ромпеја је један европосланик чуо како каже да је „еврофундаментализам исто толико опасан као евроскептицизам”. Треба тражити реална решења и не заносити се утопијама.

Националистичка десница, без обзира на то из које државе чланице долази, тврди да еврофанатици хоће да створе „Сједињене државе Европе”. Њихови противници желе „више Европе” јер је ова данашња – „обична самопослуга”. Сем трговине, њу не спаја ниједна друга заједничка идеја.

Најгоре пролазе оне партије које на националном нивоу чине основу политичког система. У сендвичу између две екстремне струје, „средњаши” ће, како се предвиђа, проћи лоше на мајским изборима. Битка у новом саставу Европског парламента водиће се између поборника две крајности.

У институцијама ЕУ се говори како ће „популисти, ксенофоби, екстремисти, фашисти” добити око 30 одсто места на предстојећим изборима и да ће с те платформе покушати да паралишу политичке иницијативе Брисела, пише лондонски „Гардијан” из пера свог добро обавештеног дописника из Брисела.

Проблем је у томе што се друга страна није организовала и што је неспремна да се од овог десанта (екстремне) деснице одбрани.