Desant desnice na Evropu

Šest meseci pre nego što će se u maju u svim zemljama članicama EU održati izbori za Evropski parlament, liderka francuskog Nacionalnog fronta Marin Lepen sklopila je savez sa čelnikom holandske Partije Slobode Gertom Vildersom. Cilj koalicije je da se „ubije čudovište u Briselu” ili lepše rečeno da njihove države povrate „kontrolu svojih granica, novca, ekonomije i valute”. Lepenova je sasvim jasna kad poručuje da će se Evropska unija raspasti na isti način na koji se raspao Sovjetski Savez. Vilders usred multikulturalne Evrope poručuje kako ne mrzi muslimane, ali „mrzi islam” i da Kuran treba zabraniti. Obe stranke su podjednako netrpeljive prema prilivu imigranata iz Istočne Evrope.

Dva dana posle zvaničnog stvaranja holandsko-francuske desničarske alijanse, na nepoznatom mestu u Beču, iza zatvorenih vrata sastali su se predstavnici pet evropskih desničarskih partija. Uz holandske i francuske radikale, neformalnom dogovoru prisustvovali su domaćini iz Slobodarske partije Austrije, predstavnici belgijske i švedske desnice. Cilj sastanka je da se posle majskih izbora u Evropskom parlamentu osnuje frakcija prijateljskih „patriotskih partija” za šta je potrebno 25 poslanika iz sedam zemalja članica.

Kako u Evropi raste nezadovoljstvo zbog krize i nezaposlenosti, radikali dobijaju sve veću podršku, a napadi na slobodne granice imigranata su sve agresivniji. Stoga je neophodni broj poslanika za stvaranje panevropske desničarske frakcije lako ostvariv. Mnogo je teže obezbediti alijansu „patriotskih snaga” iz sedam različitih zemalja. Stranka za nezavisnost Velike Britanije, na primer, za sada ne želi da učestvuje u ovoj frakciji jer se ne slaže sa antiislamskim stavovima holandskih i francuskih desničara. Za Lepenovu i Vildersa, pak, mađarski desničari su „suviše ekstremni”, ali je italijanska Liga Severa izvesni kandidat za patriotsku koaliciju.

Niko od zvaničnih predstavnika ovih stranaka ne želi da se njihova aktivnost povezuje sa ekstremizmom pa na internacionalnom planu odbacuju saradnju s drugim srodnim partijama, dok radikalnije istupe svojih članova, ukoliko dospeju u javnost, osuđuju, istina veoma blago.

Na internacionalnom planu u odnosima između desničara dolazi do tragikomičnih situacija. Predstavnik jedne nordijske desničarske stranke hvalio mi se ovih dana svojom umerenošću i nju dokazivao time što se „ne sastaje” sa čelnicima druge „još radikalnije” partije u inostranstvu. Ovi drugi, „radikalniji”, u odvojenim nastupima svoju „patriotsku umerenost” potkrepljuju odbijanjem da se druže s „onim ekstremistima” u Skandinaviji.

Velika podrška Francuza Nacionalnom frontu, međutim, podstakla je čak i vladajuće socijaliste da koketiraju pa i primenjuju ideje krajnje desnice. Proterivanje Roma i uništavanje romskih naselja, u Francuskoj na primer, sprovodi vladajuća levica.

S druge strane, ni najviši evropski zvaničnici nisu saglasni kako da trasiraju budući pravac Evropske unije. Koja doza Evrope je prava, da li je za očuvanje projekta potrebno još „mnogo više” ili „mnogo manje Evrope” to izgleda ne zna ni predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej. Prema pisanju belgijskog „Standarda” Rompeja je jedan evroposlanik čuo kako kaže da je „evrofundamentalizam isto toliko opasan kao evroskepticizam”. Treba tražiti realna rešenja i ne zanositi se utopijama.

Nacionalistička desnica, bez obzira na to iz koje države članice dolazi, tvrdi da evrofanatici hoće da stvore „Sjedinjene države Evrope”. Njihovi protivnici žele „više Evrope” jer je ova današnja – „obična samoposluga”. Sem trgovine, nju ne spaja nijedna druga zajednička ideja.

Najgore prolaze one partije koje na nacionalnom nivou čine osnovu političkog sistema. U sendviču između dve ekstremne struje, „srednjaši” će, kako se predviđa, proći loše na majskim izborima. Bitka u novom sastavu Evropskog parlamenta vodiće se između pobornika dve krajnosti.

U institucijama EU se govori kako će „populisti, ksenofobi, ekstremisti, fašisti” dobiti oko 30 odsto mesta na predstojećim izborima i da će s te platforme pokušati da parališu političke inicijative Brisela, piše londonski „Gardijan” iz pera svog dobro obaveštenog dopisnika iz Brisela.

Problem je u tome što se druga strana nije organizovala i što je nespremna da se od ovog desanta (ekstremne) desnice odbrani.