Хук са стадиона

„Кол'ко ћемо?”, упита улични продавац переца једну старију госпођу, која је застала пред улазом у Пионирску Долину, омиљено излетиште Сарајлија недељом.

Бака погледа унука и упита: „А колико је Џаја дао данас голова?”

Двогодишњи дјечак, дигну уз осмијех три прста у вис скренувши поглед са баке на чику.

„Значи три”, обрати се бака продавцу, који невољно пружи переце уз коментар:„ Мали, боље би ти било да навијаш за Сарај'во”.

Неких година касније, сриједа увече, пада мрак, а из Грундинговог радио пријемника допире најава за директан пренос утакмице Купа Европских шампиона. Станица првог програма радио Београда се на моменте губи, неки страни језик покушава да је са времена на вријеме надјача.

„Добро вече са нашег највећег стадиона”, зачује се глас Јордана Ивановића. „Целог дана пристижу реке навијача из најудаљенијих крајева наше земље...„, иде даље пренос, а дјечак који слуша склапа очи и покушава да се замисли у тој ријеци која га носи на стадион.

Хук навијача са трибина „на које ни игла више не може да стане” надјачава репортера који најављује тим.

Утакмица почиње, а гласно, дуго „Звеееезда”, одјекује собом.

Дјечаково тијело дрхти и он покушава да сву своју енергију пренесе на терен, да помогне својима.

„Шанса!”, одједном узвикну репортер, а у соби настаје тренутак дуг као година, напрегнуто исчекивање, и онда се зачује уздах пуног стадиона, па потврда репортера који понавља и детаљно описује ситуацију која се догодила.

Мало касније опет шанса и „Гол, гол, гол !”, па пауза у којој се само чује громогласан хук навијачког одушевљења.

Слиједи скакање по соби од којег мора да је лудио комшија испод.

Неколико година касније тај исти, сад младић, је на северу Маракане, са шалом око врата, у невјерици да се налази на лицу мјеста и промуклим гласом бодри Звезду против Глазгов Ранџерса на путу у финале.

У једном тренутку Роби узима лопту и намјешта је да изведе слободан ударац, а младић већ зна да ће то бити гол. Зна, јер толико смо јаки. И лопта, као да ју је водио оном истом снагом којом је некад покушавао са даљине да је узалудно унесе у противничку мрежу из своје собе у Сарајеву, сад улази у горњи десни угао гола. А он нема више гласа да вришти, само скаче док не изгуби дах.

А онда, као да је неком било криво што је један тим ненадано успио да се вине на кров свијета, па је одлучио да прекине ту чаролију. Из сад му непријатељског родног града исти младић пакује омању ташну са најнужнијим стварима и спрема се да спасава живу главу од помахниталих бивших пријатеља.

Прво на шта мисли су двије видео касете на којима су записани најрадоснији тренуци: утакмица против Бајерна и финале у Барију. Ако га ухвате са „доказним материјалом” прогласиће га четником и онда зна се. Али, тако нешто само тако оставити...то не може. Тако нешто се носи са собом, у гроб.

Године пролазе. Овдје, негдје далеко, не знају за младићев први живот.

Не знају ни за тај тим, а и тај спорт им се чини страним. А кад се деси понекад да младић изгуби снагу, он се сјети свих тих дана и она му се врати као да је хвата из сјећања, долетјелу из оне старе собе, неке сриједе, неке утакмице која као да још траје све док у ушима одјекује хук са трибина и оно гласно, дуго „Звеееезда”.