Југославија у америчким очима

Скоро десет година живим у два епицентра америчке академије, Принстону и Харварду. Чак и да нисам посвећивао пажњу питањима Југославије, немогуће би било одолети утиску да се њен распад објашњава уз сурову стигматизацију једне стране. У име такозване неутралности (та Хидра има многе главе, али суштину увек америкоцентричну), крах Југославије се недвосмислено тумачи као српска иницијатива, намера и дело. Јадиковање о томе како су „сви против нас” је заиста досадно. Али нас то не оправдава да игноришемо дубину предрасуде.

            За почетак: да је распад Југославије био једнострана агресија а не грађански рат је анксиоматично. Без конкуренције у лектирама су књиге Тима Џуде, Мише Гленија, Лоре Силбер и Алана Литла. Сложености које постоје у овим изворима су редовно жртвоване зарад портрета геноцидних Срба. Један семинар о посткомунизму их је нудио као оспоравање Фукајамине прогнозе краја историје. Да Срби нису пљунули на мултиетничку хармонију Југославије, тај крај смо могли видети. Другом приликом, радионица о национализму је овим изворима илустровала „етнички национализам” (ексклузиван, агресиван, ирационалан) који се трагично разликује од „цивилног национализма” (инклузивног, толерантног, демократског). Вођа семинара, да ми потисне радозналост, као пример овог другог наводи амерички национализам из XIX века. Трећом (незаборавном) приликом је политиколог махао књигом Мајкла Игнатијева и рекао: „Неки људи разумеју само језик силе и бомби”.Игнатијев је неколико пута морао и лично да објашњава ту специфичност српске културе. На Принстону су је схватили уз поређење с Палестинцима, које такође разум удари тек после ракета. На Харварду су је схватили уз напомену да је „Олуја” „спасла стотине хиљада босанских живота”, натеравши Србе на компромис. Прикладна је била Орвелова опаска: „Морате бити интелектуалац да тако нешто кажете, јер обичан човек никад не би био толико глуп”.

            Оригинални грех, разуме се, јесте српски национализам. Сви његови супарници су дефанзивне реакције. Разлике у мишљењима се своде на то да ли их је изазвао Меморандум Академије из 1986. или можда орација на Газиместану 1989. У лектири за предмет о савременој европској историји се нашао најблесавији исечак (а конкуренција за то је велика) књиге Бранимира Анзуловића „Небеска Србија: од мита до геноцида”.Сећам се реаговања потресеног студента антропологије: зачуђено се питао како је један Милошевићев говор био довољан да тај пут учини тако језиво кратким.

            У курсевима о америчкој спољној политици истакнуте су биле књиге Мајкла Селса, „Изневерени мост: вера и геноцид у Босни и Херцеговини” и Стивена Шварца „Косово: позадина једног рата”.Ова друга је добијала посебну пажњу (на Принстону ју је пуних пет предмета налагало између 2004. и 2007) јер је предговор писао дводневни сведок опсаде Сарајева, Кристофер Хичинз. Сала пуна студената је почела да га напада јер је подржао тада актуелну окупацију Ирака. Неколико храбрих душа је прискочило у његову одбрану. „Разумите га”, апеловали су, „он је своју лекцију научио у Босни. Наиме, не сме се према Хусеину поступити као према Хитлеру тридесетих ни Милошевићу деведесетих. Видевши у Сарајеву својим очима цену пасивности према Силама Зла, Хичинз је преклињао цивилизовани запад да грешку не понови на Косову”. Уз неколико озлојеђених подсећања на Шпански грађански рат (Младић је био Франко, а Милошевић Хитлер), већина се сложила да ни Бушове апологете нису толико луде по питању Блиског истока ако се узме у обзир колико се каснило против Срба.

Када је реч о регионалној историји пре и између два светска рата, ту су биле књиге Стевана Павловића и Чарлса и Барбаре Јелавић. Ретко који историчар се позабављао тезом да је Југославија сем српског хегемонизма имала било какав проблем. Један бивши пољски дисидент се чудио искључењем српског страдања из свеопште пажње према холокаусту. Био је усамљен у инсистирању да се Дедијеров „Југословенски Аушвиц и Ватикан” чита уз класику Раула Хилберга, „Деструкција европских Јевреја”.Ван специјалистичких кругова, за Јасеновац нико није чуо.

            Књига Сузен Вудворд о југословенској кризи је коришћена ретко и то у општем контексту економских слабости комунизма. За перспективе о крају Југославије у којима Срби нису „лоши момци” се морало ићи академским лошим момцима: Ноаму Чомском, Мајклу Парентију или још лошијој девојци, Дајен Џонстоун. Њихове политичке предрасуде, рече ми један стручњак за Балкан, довољан су доказ њихове лојалности српским злочинцима. По сличном принципу, књига о Косову Ноела Малкома се појавила у неколико лектира, али ниједном погубан одговор Алексе Ђиласа на исту. Иво Банац је био дежурни сведок о конформизму српских интелектуалаца према Милошевићу, али о свом према Туђману није било речи.

            Било би корисно препознати овакву интелектуалну климу без инсинуирања безгрешне природе српских вођа. Игнорисати постојање оштре антисрпске пропаганде да би се осудиле српске грешке и злочини је неискрено и непотребно. Тачно је да смо склони да погрешно тумачимо општу нехуманост за србофобију, незнање за заверу, незаинтересованост за мржњу против баш „нас”.То што су амерички факултети инфицирани империјалним етноцентризмом не значи да смо ми његове прве, а још мање једине жртве. Истина је (можда још болнија) да нисмо довољно важни за врсту пажње која би променила слику о распаду Југославије.

Данило Мандић

докторанд на Харварду