Није модерно откривати емоције

Ко је храбрији – онaj ко остаје овде или онај ко трбухом за крухом креће пут Европе у потрази за бољом зарадом – само је једно од питања које је покренула драма „Одумирање” Душана Спасојевића, играна у Атељеу 212, а сада и истоимени играни филм у режији Милоша Пушића.

Реализован у српско-швајцарској копродукцији, овај филм, који је продуцирао глумац Бранислав Трифуновић (тумачи и главну улогу – момка Јанка који напушта село на Златибору и одлази у Швајцарску), премијерно биће приказан вечерас у 20.30 сати у Великој дворани Центра „Сава”.

После играног дебија „Јесен у мојој улици”, новосадски редитељ Пушић је у „Одумирању” окупио глумачку екипу: Дару Џокић, Бориса Исаковића, Јасну Ђуричић, Емира Хаџихафизбеговића, Милицу Јаневски, који су награђивани на домаћим летњим фестивалима.

Може ли и треба ли парче земље да буде прече од живота?

Најдраже би ми било када ништа не би било прече од живота. Међутим, у реалности, ствари су много сложеније. Тешко је генерално одговорити на ово питање.

Ко су храбрији – они који остају на селу или они који из села одлазе пут великог града, у неизвесност?

На први поглед, рекли бисмо да су они који одлазе храбрији уколико њихов одлазак посматрамо као авантуру и потрагу за новим, обећаним местом за живот. Међутим, то се најчешће сведе на лутање по магли. Такође, друга страна је притиснута теретом апатије. Најхрабрији су они који налазе снаге да се боре, где год били. Најлакше је побећи. Путем на мапи или понирањем у себе – без решења.

Ваш филм, између осталог, говорио и о одумирању емоција? Зашто скривамо осећања и не приказујемо их?

Филм је пре свега о томе. Ово је право питање. Као да смо почели да их се стидимо. Престали смо да комуницирамо. Социјалне мреже као есенција данашње комуникације преферирају површну срећу и инстант комуникацију. Нико нема времена да се бави нечијом тугом. Осмех попут оних лажних које видимо на плакатима банака или било којих мултинационалних компанија константно се очекује од свих нас у друштву „младости и среће”. Није модерно откривати емоције, а ми пратимо моду.

Можемо ли говори и о себичности? Себичности да емоције поделимо с другима?

Живимо као да немамо времена ни за шта. Наметнули смо себи лажни, неприродан темпо живота у коме имамо времена само да зарађујемо новац, трошимо га и поново зарађујемо, а све мање воље да бринемо о неком другом.

Жан Реноар у својој аутобиографији пише о томе колико је за њега изненађење, у односу на европску културу, било поимање пријатељства у Индији. Блискост између две особе је много сличнија пријатељству између човека и пса. Довољно је само присуство обе стране. У нашој култури било каква веза па и пријатељство је све чешће везано за интерес.

Колико је народна музика патње, која се чује у вашем филму, била нужан избор или добро креативно решење да се потцрта патња и самоћа?

За мене је била искрено, право и једино могуће решење. То је музика ликова „Одумирања”. Уз ту музику они се радују, плачу, рађају и умиру. Не потцртава она само патњу и самоћу, то је и музика радости и наде. Ми смо деведесетих стекли одбојност ка њој и тешко нам је да је посматрамо без предрасуда. Занимљиво, на фестивалима у иностранству редовно траже од нас да им пошаљемо музику из филма.

Како странци разумеју ову нашу причу о одумирању?

Одлично. Породичне везе, однос са мајком, оцем, пријатељима или било којом драгом особом нису везани за географско поднебље. Њујорк, Цирих, Београд као ни обронци Златибора нису имуни на страх од самоће, потребу да будемо вољени или на жељу за бољим животом. „Одумирање” се заснива на овоме и зато га сасвим једноставно препознају. А у земљама Балкана, филм доживљавају као свој, као да се сваки дан дешава у било којој од ових земаља.

Иван Аранђеловић

-----------------------------------------------------------

Идентификујем се са главним јунаком

Шта вас је привукло драми Душана Спасојевића да по њој реализујете филм?

Привукао ме је сценарио, не драма, њу сам тек касније прочитао. Лако ми је било да се идентификујем са Јанком. Он је персонификација читаве генерације. Сценарио је био сјајно написан, Душан је једноставно погодио у нека од кључних питања овог времена. После тога је све ишло својим током, а предуслов да се годинама бавите једним филмом јесте да заиста верујете у идеје које носи.