Клеј није могао да обори Чувала, али ја јесам

Богољуб Кахриман, један од најбољих боксера Југославије, па и Европе почетком друге половине 20. века, одлучио је да 2014. прогласи за годину подсећања на све што је учинио у рингу; јер је 50 година раније освојио најпрестижнији трофеј – „Златну рукавицу”, па планира да у договору са Боксерским савезом Србије и општином Земун, организује ревијални турнир у граду у коме је рођен, 12. јула 1937. године.

У ринг је излазио у полусредњој и средњој категорији (71 и 75 кг), а мечеве је најчешће завршавао нокаутом. Завршио је занат у фабрици сатова „Инса”, а затим Предњачко-тренерску школу.

Живи у Земуну. Из брака са сада покојном, Жижом, има две ћерке: Мирјану (53) и Маријану (40), а од њих две: троје унучади.

Када сте се први пут попели у ринг?

У десетој години. Пре тога сам играо фудбал у земунској Горњој вароши. Међутим, у једном дуелу сломљена ми је нога, па сам за време опоравка ојачао руке помоћу штака. И када сам бацио штаке, бацио сам и лопту, па сам у земунском Боксерском клубу „Јединство” навукао рукавице, и од те 1947. до 1974. нисам их скидао.

 А када сте освојили прву титулу?

Већ у 14. години. Био сам омладински шампион Србије, а неколико година касније и један од најбољих боксера Југославије. Из „малог” Јединства сам 1960. прешао у „велику” Црвену звезду.

Како сте побеђивали?

Мој приступ боксу био је фајтерски. Никад нисам штедео ни себе, ни ривала. Када сам улазио у ринг, публика је устајала. Навикао сам их на брже кретање и борбе до последњег даха које су се, најчешће, завршавале нокаутом мог ривала.

А како сте губили?

Од четрдесетак мечева у дресу државног тима, изгубио сам само два. Такав однос победа и пораза, процентуално, имао сам и у клубу. Углавном су ме побеђивали они који су бежали од мене. Приђу ми, па се после два-три контакта повуку... У таквим мечевима, без велике борбе, кад су ми ривали убили ритам, понекад су сакупили више поена, и тако „искамчили” победу.

Шта сте тада чинили?

Поучен таквим искуством, унео сам у тренинге новину. Тренирао сам са много лакшим и бржим боксерима, са онима из мува и перо категорије, које сам буквално јурио по рингу, и тако развијао своју брзину.

Коју борбу издвајате од осталих?

Ону која је 1964. ушла у анале југословенског бокса. Било је то на Београдском сајму, кад су се ту окупили готово сви најбољи боксери Европе у борби за „Златну рукавицу”. У тој одлучујућој борби, мој ривал је био Владимир Врањешевић из Пуле. Бацио сам га два пута на под. Сва срећа да је оба пута могао да се дигне, јер је „Златну рукавицу” добијао само онај боксер који је победио у три рунде. И успео сам.

По чему још памтите тај меч?

За ову борбу са Врањешевићем везана је занимљива прича. Овај меч је снимала екипа филма „Непријатељ”. Не знам шта је било с тим филмом за који је снимљена цела наша борба, али тражио сам да се са филмске траке, коју сам послао Врањешевићу, избаце они делови кад је био оборен. Предавао је у некој школи у Пули, и нисам желео да његови ученици виде како им професор лежи на поду ринга.

Кад вам је било најтеже?

У Каиру 1965., у два меча државних тимова Египта и Југославије. У првом смо победили са 19:1, а у другом, због незапамћене врућине од преко 50 степени Целзијуса, изгубили са 16:2. Победили смо само Петрић и ја. Мој ривал је био најбољи боксер Египта. Али, у једном судару, обојица смо пали у несвест. Однели су нас у свлачионицу,а кад смо се освестили, мене су прогласили за победника. Египћани су ми се на улици клањали, као да сам неко божанство.

(...) а кад најузбудљивије?

Човек сам слободног духа, чак и авантуриста, па сам 1972. у потрази за бољим животом, стигао у Канаду. Ништа ми се тамо није допало. Сваки дан је исти. Нема дружења, ни здравог смеха. Ипак, предао сам се боксу. Био сам шампион провинције Онтарио. Боксер с којим је требало да се борим за шампиона Канаде убијен је у рингу. После тога сам одлучио да се вратим у Земун, али задржао ме је једно време Џорџ Чувало, велики боксер, наше горе лист, Херцеговац.

Шта је хтео Чувало?

Желео је и мене у свом тиму уочи меча против Касијуса Клеја у Њујорку, у Медисон сквер гардену. Био је јак човек, али лош техничар. Имао је широк гард, није чувао браду. Кад сам му био спаринг-партнер, „послао” сам га једанпут на под. Био је то благи нокаут, али није се наљутио. Прихватио је то као опомену. Клеј је победио Чувала на поене, у 12. рунди. Није га нокаутирао као ја. Чувало је меч са Клејом објаснио: „Виши је и бржи од мене. Нисам могао да га стигнем, али да смо се борили у телефонској говорници, Клеј би био без шанси.”

Како вас је дочекао Земун?

Раширених руку. Мој отац Лазар и мајка Милица имали су нас осморо деце. Сви су тражили да останем у боксу. Без динара надокнаде, тренирао сам у клубу и штићенике васпитно-поправног дома „Васа Стајић”, и освојили смо титулу омладинског шампиона Југославије. Један од њих је постао познати боксер, а био је вешт џепарош. После жестоких тренинга, дрхтале су му руке од напора. Давао сам му често понеку новчаницу и говорио: „Узми, зарадио си. Не кради. Престани са тим. Ухватиће те и све ћеш изгубити.” И престао је. То је мој највећи успех у боксу.

-----------------------------------------------------------

Заменио кућу на Дедињу за стан у Земуну

Шта вам је дао бокс?

Све. Пре свега познанство с мојом Жижом, мојим највернијим животним навијачем. Она ме је чувала од свега до пре неколико година, па ћерке, унучад, срећу опстанка на овој планети готово без брига. После освојене „Златне рукавице” Бранко Пешић, тада градоначелник Београда и велики обожавалац бокса, нудио ми је станарско право у кући на Дедињу. Ипак, нисам могао да одем из Земуна. Кућу на Дедињу заменио сам за стан у Земуну.