Љубиша Буха као Али Баба

Примери бахатог понашања криминалаца који су јавно демонстрирали своју моћ после петооктобарских промена 2000. године, о чему се само незванично препричавало у круговима добро обавештених људи, коначно су почели да излазе на видело. Тако је, шира јавност, из изјаве бившег министра полиције Душана Михајловића, сазнала да је Љубиша Буха Чуме, сада сведок сарадник српског тужилаштва, а некада неприкосновени лидер "сурчинског клана", упао са 40 својих "хајдука" у зграду телевизије Пинк, где је, показујући своју моћ, држао запослене као таоце. Десило се то 2002. године, а разлог је Чуметово незадовољство једном вешћу у којој се он доводи у везу са, замислите, организованим криминалом.

Одговор на питање у којој то држави "Али Баба и 40 разбојника" могу да држе таоце, а да не буду кажњени за то, јавност још није добила. Чиме су ти "хајдуци" заслужили да се бахато понашају, без страха од било каквих последица, као да, не дај боже, имају посланички имунитет и да тиме сврстају Србију у ред земаља које се могу поредити само са чувеним бразилским фавелама, у које полиција годинама није смела да погледа, а камоли да уђе и покуша да заведе ред.

Претпоставља се да одговор на ово питање лежи у чињеници да су многи криминалци сматрали да би требало да буду награђени због "свог доприноса" петооктобарском преврату, по принципу "то је нама наша борба дала".

Пријатељи у рају и паклу

Владимир Беба Поповић, у емисији "Инсајдер" телевизије Б92 каже да је Чумета видео први пут после 5. октобра, а да га је Зоран Ђинђић видео неколико пута раније.

– Видео га је (Зоран Ђинђић Чумета, прим. аут.) у периоду можда 1999. и 2000. три или четири пута, јер је Љубиша Буха школски друг Драгољуба Марковића, заједно су ишли у школу. И Зоран је у тим одласцима код Драгољуба, с којим се приватно дружио, имао прилику да упозна једну контроверзну личност не знајући тачно шта је његова функција и шта он све то ради. Он је (Чуме, п. а.) био некад службеник Јата, онда је касније престао да се бави тиме и постао је бизнисмен. Знам да ми је (Ђинђић) неколико пута рекао да Драгољуб има неког пријатеља који се дружи с Марком или с неким Марковим људима. С времена на време се Зоран с њим виђао кад му је било важно да добије квалитетне податке о томе шта ради полиција, да ли га прати, да ли га не прати, да ли му се спрема атентат и тако даље. Претпостављам да је неколико пута вероватно Зорану дао неке податке који су били тачни и онда је на основу тога схватио да та особа има податке који су тачни и који долазе из кругова полиције – испричао је Поповић.

Остале су, међутим, запамћене изјава Ђинђића да Буху није видео још од 5. октобра, али и да је за време Милошевићеве владавине било важно "имати пријатеље и у рају и у паклу". После експлозије у Земун Пољу кратко је рекао: "Чуме није мој пријатељ и нас двојица се никада, али никада, нисмо срели насамо".

Али, с друге стране, ако Ђинђић није одржавао контакте са Чуметом од 5. октобра и ако се зна да је Ђинђић, приликом упада у ТВ Пинк, наредио да се "побију ако треба", ко је онда сачувао овог "сурчинца" од свих судско-полицијских перипетија које би обично уследиле да је неко други то урадио? Ко је блокирао ову информацију да изађе у јавност све до сада? Ко је био Бухин политички заштитник? Коме није сметала његова биографија која је обиловала најтежим оптужбама и увелико јавне приче да је вођа "сурчинског клана", специфичног утолико што је обједињавао неколико група, ауто-мафију и групе које су трговале дрогом, нафтом, цигаретама...(отуд и епитет клан)?

Јавност је за Љубишу Буху Чумета први пут чула у пролеће 1998. године када је полиција извршила велику рацију у Сурчину, а међу приведенима је био и он. Том приликом заплењено је више аутомобила, као и већа количина оружја, али није било никаквих доказа да је Чуме умешан у незаконите послове. После тога је за Чумета чула и међународна јавност. Зоран Ђинђић, после убиства Жељка Ражнатовића Аркана, 2000. године, именовао је Чумета у интервјуу "Њујорк тајмсу", као "последњу живу фигуру" криминалаца повезаних са безбедносним службама.

Услуга за услугу

Тек после 5. октобра његово име учестало се помиње у јавности, углавном у политичким препуцавањима око тога ко је из естаблишмента близак утицајним Сурчинцима. Отворено прозивање везе "сурчинског клана" са људима блиским српском премијеру Зорану Ђинђићу, и са њим лично, уследило је после убиства бившег оперативца ДБ-а Момира Гавриловића. Тада је први пут у криминални контекст стављен и ангажман Сурчинаца на реконструкцији путева, за шта су они добили повлашћен статус, куповином ретких и скупоцених немачких машина. Машине су изгореле у нападу крајем 2002. године, када су припадници "земунског клана", подржани Јединицом за специјалне операције, минирали Бухино предузеће "Дифенс роуд".

У то време у јавност је испливало и Чуметово пријатељство са Небојшом Павковићем, пензионисаним начелником Генералштаба ВЈ, који га је поменуо пред анкетном комисијом Скупштине Србије, која је расветљавала аферу "Павковић". Генерал је рекао да се са Бухом први пут срео после петог октобра и да је "стекао утисак да је он спречио оно што се спремало њему и његовој породици". Овај му се касније обратио када је имао здравствених проблема, тражећи од начелника Генералштаба ВЈ да му помогне да га приме на ВМА. Било је то у мају 2002. године а Буха је, како ће се накнадно испоставити, примљен на лечење због тровања.