Руковање са сликањем

Јужна Африка и свет опростили су се од Нелсона Манделе, комеморацијом у присуству многих садашњих и бивших шефова држава или влада.

Опроштај од лидера изузетне биографије и апостола политичке толерантности донекле су покварили киша и звиждуци актуелном лидеру јужноафричке мултирасне демократије, али и преувеличани медијски одјек са тог догађаја неколико епизода које нису биле планиране.

Међу гостима, главна звезда је свакако био амерички председник Барак Обама, који је добио нову потврду да му је популарност у иностранству, а поготово у Африци, већа него код куће.

Одржао је још једну бриљантну беседу (аплауз и за писца његових говора) у славу Манделе, назвавши га „последњим великим ослободиоцем 20. века и човеком који је на слободу пустио не само затвореника, него и оне који су га затворили”.

На путу ка говорници Обама је међутим морао да прође поред низа ВИП гостију, међу којима су били председник Кубе Раул Кастро и председница Бразила Дилма Русеф. Са првим се кратко и хладно руковао, док је другу пољубио у образ, што би могло да буде протумачено и као замолница да му опрости што су је америчке тајне службе шпијунирале.

Али како објаснити руковање са лидером Кубе, која је најпостојанији хладноратовски противник Америке, земља која је већ пола века под америчким санкцијама и са којом нема дипломатске односе?

То се може на много начина. Најбаналнији је да је Обама додуше знао поред кога ће све проћи (протокол је на то морао да га упозори), али да није желео да на скупу посвећеном праштању направи дипломатски инцидент. Руковање, дакле, није избегао.

Са друге стране, може ли стисак руке са шефом режима који је из америчке перспективе диктаторски и бруталан да буде обичан догађај? Свакако да не, поготово кад се узме у обзир оно што је мало потом Обама са говорнице поручио – како нам „Јужна Африка показује да можемо да се променимо, да можемо да се определимо за свет дефинисан не нашим разликама, него нашим надама”...

Како год било, ово руковање је само условно „историјско”. Медији су одмах подсетили да се и Бил Клинтон 2000. на једном ручку са светским лидерима у УН руковао са Фиделом Кастром. Разлика је једино што блиски сусрет америчког и кубанског председника тада нису овековечиле камере, док их је на стадиону у Совету било напретек.

У таблоидима и на друштвеним мрежама већи публицитет него Обамино руковање са противником и говор о Мандели добило је његово „самосликање” са плавокосом данском премијерком и шефом британске владе.

Тај „селфи” (аутопортретисање мобилним телефоном, „реч године” по избору Оксфордског речника) некима је био доказ да се Обама на комеморацији понашао „као дете”, али не треба заборавити да је на том догађају, поред суза, било и музике и песме. Јер за Манделом треба туговати, али и радовати се његовом тако богатом животу.