Rukovanje sa slikanjem

Južna Afrika i svet oprostili su se od Nelsona Mandele, komemoracijom u prisustvu mnogih sadašnjih i bivših šefova država ili vlada.

Oproštaj od lidera izuzetne biografije i apostola političke tolerantnosti donekle su pokvarili kiša i zvižduci aktuelnom lideru južnoafričke multirasne demokratije, ali i preuveličani medijski odjek sa tog događaja nekoliko epizoda koje nisu bile planirane.

Među gostima, glavna zvezda je svakako bio američki predsednik Barak Obama, koji je dobio novu potvrdu da mu je popularnost u inostranstvu, a pogotovo u Africi, veća nego kod kuće.

Održao je još jednu briljantnu besedu (aplauz i za pisca njegovih govora) u slavu Mandele, nazvavši ga „poslednjim velikim oslobodiocem 20. veka i čovekom koji je na slobodu pustio ne samo zatvorenika, nego i one koji su ga zatvorili”.

Na putu ka govornici Obama je međutim morao da prođe pored niza VIP gostiju, među kojima su bili predsednik Kube Raul Kastro i predsednica Brazila Dilma Rusef. Sa prvim se kratko i hladno rukovao, dok je drugu poljubio u obraz, što bi moglo da bude protumačeno i kao zamolnica da mu oprosti što su je američke tajne službe špijunirale.

Ali kako objasniti rukovanje sa liderom Kube, koja je najpostojaniji hladnoratovski protivnik Amerike, zemlja koja je već pola veka pod američkim sankcijama i sa kojom nema diplomatske odnose?

To se može na mnogo načina. Najbanalniji je da je Obama doduše znao pored koga će sve proći (protokol je na to morao da ga upozori), ali da nije želeo da na skupu posvećenom praštanju napravi diplomatski incident. Rukovanje, dakle, nije izbegao.

Sa druge strane, može li stisak ruke sa šefom režima koji je iz američke perspektive diktatorski i brutalan da bude običan događaj? Svakako da ne, pogotovo kad se uzme u obzir ono što je malo potom Obama sa govornice poručio – kako nam „Južna Afrika pokazuje da možemo da se promenimo, da možemo da se opredelimo za svet definisan ne našim razlikama, nego našim nadama”...

Kako god bilo, ovo rukovanje je samo uslovno „istorijsko”. Mediji su odmah podsetili da se i Bil Klinton 2000. na jednom ručku sa svetskim liderima u UN rukovao sa Fidelom Kastrom. Razlika je jedino što bliski susret američkog i kubanskog predsednika tada nisu ovekovečile kamere, dok ih je na stadionu u Sovetu bilo napretek.

U tabloidima i na društvenim mrežama veći publicitet nego Obamino rukovanje sa protivnikom i govor o Mandeli dobilo je njegovo „samoslikanje” sa plavokosom danskom premijerkom i šefom britanske vlade.

Taj „selfi” (autoportretisanje mobilnim telefonom, „reč godine” po izboru Oksfordskog rečnika) nekima je bio dokaz da se Obama na komemoraciji ponašao „kao dete”, ali ne treba zaboraviti da je na tom događaju, pored suza, bilo i muzike i pesme. Jer za Mandelom treba tugovati, ali i radovati se njegovom tako bogatom životu.