Носталгија и глад у „Озону”

Сви ствараоци чији су радови до суботе, 14. децембра, изложени на поставци „Естетика рушевина” у галерији „Озон” присутни су на лондонској сцени савремене уметности, која је жива, богата и разноврсна.

Окупио их је Слободан Трајковић, мултимедијални уметник и гостујући професор на Академији ликовних уметности у Београду, чији је рад такође изложен. За све њих заједничко је једно – савремена уметност увек је у контексту било социјалном, уметничком или политичком.

Појам рушевина из наслова поставке за њих је тло богато успоменама, слојевима, отворено за нове могућности и многобројне интерпретације. Како објашњава Трајковић, иако је полазиште исто, крајњи резултат је разнолик.    

– Сваки од уметника експериментише примарним осећањима према себи и према призорима са којима се сусреће. У једном случају реч је о духовности, у другом о светлу, у трећем о носталгији, у четвртом о сексу, у петом о социјалним проблемима, у шестом о агресији.

Гери Доерти се бави мање формом уметничког дела а више процесом стварања призора, радећи са звуком и светлом, посвећујући свој рад свима онима који су живели и који су умрли. Вања Балог својим фотографијама и кратким филмовима истражује разне нивое носталгије, испитујући како се губи и гради идентитет.

Он на снимцима бележи свој завичај, који је данас руиниран, у којем нико више не живи, на основу којег он реконструише иконографију сопственог живота и разлаже колективну меморију. Трајковић у свом раду акцентује проблем сиромаштва и глади, подсећајући на тужну реалност српских народних кухиња.   

– Мој рад „Народна кухиња”, који сачињава око 300 празних посуда различитих облика и врста, посвећен је свима онима који су гладни. Моја инсталација је тако спакована да је пуна празнина које указују на својеврсну деконструкцију друштвених вредности. Јер, поставља се питање како је могуће да данас у 21. веку у Србији нема довољно хране? Или, како је могуће да 25 одсто наших људи не уме да напише и прочита своје име?

Како наш саговорник додаје, иако је савремена уметност ангажована, чини се да у Србији нема одјек какав заслужује. 

– Да бисте на нешто реаговали, то би прво требало да видите и чујете. Иначе, то за вас не постоји. Ако посетиоца на изложбама нема, онда нема ни реакције. А уметност је у Србији данас у тешкој ситуацији и то не због једног проблема, већ више њих. Непознавање савремене уметности не долази од тога што је неко не разуме, већ од тога што нам музеји не раде, што немамо развијене институције које се њоме баве, имамо релативно мали број квалитетних савремених уметника. Све то резултира чак и тиме да се иде у екстреме, па се вредност савремене уметности оспорава без јасних аргумената, што је бесмислица. Савремена уметност се бави савременим животом. Ко ће боље да исприча причу о данашњем друштву него они који у њему живе и стварају.