Разоружана Европа

Како га британски таблоиди не би евентуално прозвали да је одустао од евроскептичне политике, британски премијер Дејвид Камерон извршио је у четвртак „превентивни удар”. Није још ни почела седница Европског савета, у којем су лидери држава чланица Европске уније, а он је потрчао ка новинарима у Бриселу да каже да неће дозволити реализовање идеје о стварању европских оружаних снага, додајући да „ЕУ нема право на војску, ваздухопловне снаге и остало” јер безбедност остварује кроз сарадњу држава у НАТО.

Није тајна да су Британци одавно вернији Вашингтону него интересима Европе, али је овог пута Камеронов иступ био, пре свега, подстакнут притисцима дела његових торијеваца који су се успротивили прављењу „евро-војске”. Како би избегао цепање странке и оправдао имиџ евроскептика, Камерон је чак позвао на преиспитивање слободе кретања као једног од фундаменталних права ЕУ.

У политичком спиновању које је имало за циљ да умањи данима подгревано незадовољство у британској јавности што 1. јануара пада баријера за држављане Бугарске и Румуније да дођу и раде у Британији, британски премијер је ни мање ни више „поткачио” Албанију и Србију. Запретивши да ће блокирати пријем нових чланица уколико се не промене правила које се тичу злоупотреба слободе кретања, Камерон је само показао колико у својим говорима рачуна да Британци немају појма о томе када се очекује следеће проширење ЕУ, нити колике становника имају земље западног Балкана. Бесмисленост Камеронове претње, због наводног страха од навале имиграната из Србије и Албаније, најбоље сведочи то да Румунија има више становника него укупно све земље западног Балкана које нису ушле у ЕУ. Дакле, евентуални „поход” имиграната на Британију би био занемарљив, а на страну то што Албанија још званично није ни кандидат за чланство, а притом се не очекује да ће у ЕУ ући нова чланица пре 2020.

Колико год био мотивисан унутрашњом политиком, Камеронов атак је заправо напад на интересе ЕУ, док он чак није ни крио да сматра да би јачање европске одбране значило слабији НАТО. Иако му је бивши дански премијер а сада генерални секретар НАТО, Андерс Фог Расмусен, рекао да „није паметно Европљанима да се више ослоне на сарадњу са САД него на себе саме” Камерон се није одобровољио. Али, разлог зашто ЕУ на минулом самиту није учинила већи корак да изађе из сенке америчке одбране и интереса није само Камероново одбијање, будући да ни Французи и Немци нису могли да нађу заједнички језик.

Француски председник Франсоа Оланд је само хтео да ЕУ оснује фонд за војне интервенције из којег би заправо он могао да плаћа француске војнике које је послао у акцију у Централноафричкој Републици. Уследило је брзо „најн” немачке канцеларке Ангеле Меркел, али и шведског премијера Фредерика Рајнфелда, који нису хтели ни да чују да се из европске касе финансирају ратови о којима нису донете одлуке у структурама ЕУ. Финансијски промућурна фрау Меркел је рекла да „Европљани не могу свуда по свету да решавају проблеме него треба да оспособе регионе да сами решавају те проблеме”, што заправо значи да би она радије да заради на продаји оружја зараћеним страна.

У том несагласју лидера, Унија остаје блок који нема самосталну војну моћ а тренутно има 7.000 војника распоређених широм света у 12 цивилних мисија и четири војне операције. ЕУ остаје у дебелој сенци НАТО, односно САД.

Иако је америчка светска хегемонија на силазној путањи, чињеница је да део моћи лежи у њеним верним сарадницима преко Атлантика и Пацифика – ЕУ и Јапану. Међутим, они нису само сарадници већ су често и зависни од америчке економије и војне моћи. Штавише, може се рећи да се чини да су ЕУ и Јапан под својеврсним америчким војним протекторатом који омогућава САД да има већу политичку моћ на њих те да их некад користи за надгорњавање са својим геополитичким супарницима – Русијом и Кином.

Члан 9 Устава Јапана забрањује Токију да успостави јапанску војну независност, будући да га онемогућава да има војску са офанзивним капацитетима, као и да употребљава силу у решавању међународних спорова.

Али, шта ЕУ спречава да створи војну независност. Одговор је једноставан – НАТО. Структура алијансе, која је одавно део америчке спољне политике, онемогућава ЕУ да постане војно аутономна. Притом, све док је ЕУ војно распарчана, она ће морати да ради на линији америчких а не својих интереса. Чак и када водеће чланице ЕУ не буду хтеле да се америчким интересима покоре, као што је се догодило приликом војне интервенције на Ирак, Вашингтон ће играти на карту мањка европског заједништва и увек ће пронаћи савезнике у земљама источне и централне Европе, попут Пољске или Чешке, који ће сопствену безбедност видети под америчким војним кишобраном.

И докле год је таква ситуација у којој се европско заједништво не пресликава и на област безбедности и одбране, дипломатија ЕУ ће на спољнополитичком плану деловати слабије од руске иако је ЕУ економски јача од Русије, али је зато њена војна моћ неупоредиво слабија од руске. Стварањем војске ЕУ, такозвани Запад би имао две војне моћи које би највероватније сарађивале, али ЕУ за САД би била, ако не у потпуности једнак партнер, онда сигурно много поштованији. Уколико не крене ка војној аутономији од САД, ЕУ ће још дуго остати, како ју је пре 22 године описао тадашњи белгијски шеф дипломатије Марк Ејскенс, „економски џин, политички патуљак и војни црв”.