Пре Европске уније – уједињење Дорћолаца и Савамалаца

О Београду некад и сад, са глумачком легендом Властом Велисављевићем разговарали смо на његовом омиљеном месту – у бифеу Југословенског драмског позоришта, уочи изласка на сцену. Те вечери на репертоару је „Буба у уху” чија је дуговечност уписана и у Гинисову књигу рекорда (премијерно је изведена 1971, одиграна више од 1.500 пута). Пре него што ће под рефлекторе и пред препуно гледалиште, осамдесет седмогодишњи доајен читаоцима „Политике” дарује делић успомена на време када је почињао каријеру у „Родином позоришту” Гите Предић-Нушић, ћерке славног Бранислава Нушића, али и размишљања о времену данашњем, које подједнако осећа као своје.

Предратна престоница и послератни главни град

– Не желим да омаловажим данашњи Београд, али пред Други светски рат много више је изгледао као метропола. Не мислим при томе само на културу и боемски живот, већ и привреду. Имали смо три фабрике авиона, после рата то се свело на неке индустрије мотора, а шта нам је од тога сада остало?

Дан када је отишао Нушић

Добро памтим тај јануар 1938, када је Народно позориште било завијено у црно. Одатле до вечног почивалишта кола са ковчегом пратила је непрегледна поворка, као да је реч о неком великом државнику, а дуж читавог пута до гробља, са обе стране, стајало је мноштво грађана, да би одали последњу пошту вољеном писцу. Наш народ је тиме показао однос према сопственом културном благу и ствараоцима, можда као никада после тога.

Боемска ликовна елита

Сликари су град бојили посебним духом. Изложбе нису трајале дуже од једне ноћи, а до јутра би сва дела била продата. У вешернице и таване, импровизоване галерије, долазиле би угледнезванице, представнициамбасада, дипломате би обичнодоносиле неко послужење. Све је било мање формално, а живље. Ликовни уметници били су и боемска елита, окупљали су се у гостионици код Ђерма, у чаршији познатој као „Гусарска кафана”. Тешко да ће то место икад бити превазиђено по оригиналности, па таман неко уложио сав новац овог света.

О рекама и рибама

Многе моје колеге и данас налазе свој мир у сплав-кућицама на Сави или у рукавцима Дунава. Ја сам страствени љубитељ река и риболовац, памтим кад је вода била толико чиста да се у њој кувао пасуљ, а ми смо се купали у Сави усред града. Пецали смо брда рибе штапом од трске, мушице су биле једини мамац на удици. Данас имамо силну скупу опрему, добра места за пецање тражимо и по сто километара од Београда, а не можемо да изловимо ни  приближно толико рибе.

„Трабант” по мери човека

Још сам активан возач, имам „ладу калину”, то је онај ауто што га је промовисао председник Путин. Задовољан сам, али од свих мојих аутомобила, у сећање ми се највише урезао „трабант” којим сам обишао добар део Европе. Камо среће да се у Југославији производио... То је био ауто по мери нашег човека.

Како да Србија постане жута звездица

Предуслов за улазак у Европску унију јесте да се уједине Дорћолци и Савамалци. Као стари представник Дорћола пружио бих руку нашим ривалима са Саве зарад евроинтеграција, без обзира на то колико замерки имам на њих. Сместили су се у тако диван крај, сада се много улаже да би се обновио тај део града, али џабе – тешко ће достићи наш ниво.

Чекајући метро

Када је почео рат, ми деца залазили смо и склањали се у подземне тунеле и лагуме. Од тада су прошле толике деценије, а ја сам се увек питао како би изгледало проћи испод земље и изаћи на други крај, на пример негде код данашњег Панчевачког моста. Тај излаз још нисам видео. Али, и дан-данас се надам изградњи метроа.

Органски глумац и органско поврће

Филм „Ђавоља варош” у коме глумим, први пут сам гледао на „ајфону”, одлична је резолуција. Ма сналазим се ја и са тим новом технологијама... Много боље него са пољопривредом. Пре неколико година заносиосам се идејом да почнем да узгајам органско поврће, али то изискује велику посвећеност. Био бих принуђен да бирам између глуме и тога, а ја глуму не могу да напустим.