Не постоје стране земље, него само страни људи

Виктор Лазић, књижевник, путописац, адвокат, докторанд кинеског права, полиглота, овлашћени преводилац, лиценцирани туристички водич, амбасадор Српског библиофилског друштва, филателиста и нумизматичар, члан Удружења књижевника Србије, објавио је четири књиге путописа, а ове године издаће још две.

На путовањима је укупно провео нешто више од осам година. Обишао је 75 земаља на четири континента упознајући пределе и људе, скупљајући вредне, ретке књиге и предмете.

Рођен је 24. јануара 1985. у Београду. Живи у родном граду са вереницом Александром.

Како сте почели да путујете?

Путовања сам заволео од раних година, кад сам посећивао рођаке и пријатеље по Европи. На крају средње школе добио сам новчану награду Београда као један од најбољих ученика у граду. После годину дана сакупио сам довољно новца да одем на Тајланд, на десетак дана. Маштао сам о јахању слонова, уласку у џунглу са мајмунима...

И шта се догодило?

Да бих продужио боравак на тридесетак дана спавао сам на плажи, а не у хотелу. Доброћудни Тајланђани су ми отворили врата својих домова и својих душа. Тако је, заправо, почело моје путовање по свету. Схватио сам да је свет леп, а људи дивни, па сам пожелео да ту радост, о свему што доживим, писањем поделим са другима.

Које је путовање било најдуже...

„Ладом нивом” око света које је трајало 421 дан, кроз тридесетак држава. Пратила ме је само лутка Милева, која је успешно глумила сапутника да се могућим нападачима чини да не путујем сам. На том путовању сам ручао с пиратима у мореузу Малака, скривао се у склоништу Пола Пота у Камбоџи, разговарао са Деда Мразом у Финској, а у Уљановску, Лењиновом родном месту, схватио зашто је пропао комунизам.

... које посебно...

Оно кад ми је у Вијетнаму водич показивао места најжешћих битки у рату у којем је он био на – америчкој страни. А од целог света, на крају сам, умало, добио батине у мирној Аустралији. Имао сам 65 пута ноћења у кревету, 308 у „лади”, а остало на отвореном. Обишао сам три континента, променио више од 20 различитих превозних средстава, прешао око 140.000 километара.

...а које узбудљиво?

Зауставиле су ме 102 полицијске контроле, прешао сам 78 граничних прелаза, а „лада” се кварила чак 34 пута. Путовао сам без џи-пи-еса, користећи искључиво лични осећај за оријентацију, компас и старе мапе. То путовање је драстично утицало и на мој физички изглед – смршао сам 22 килограма. Најдуже се нисам купао 16 дана. Из свих тих земаља у Србију сам послао више од пола тоне материјала и артефаката за библиотеку и музеј који правим!

Којој земљи се радо враћате...

Увек Русији. То није земља, то је цео континент. Од Мурманска до Владивостока сам се возио „ладом”, али не директно, већ цик-цак, посећујући хиљаде села и локалних знаменитости, музеје и природна чудеса. Прошле године сам, уз подршку Министарства културе Тверске области не само обишао један део Русије, него и одржао важно предавање и припремио велику изложбу о српско-руским везама, то јест књигама којеповезују Србију и Русију.

... а којој баш не?

Увек се сећам главосеча са Филипина, с предивним тетоважама, али тек када некоме одрубе главу. Посетио сам и мајку свих храмова Ангор Ват, прошао сам обуку за јахање слонова у Лаосу, а на „лади ниви” сам прошао чак и целу пустињу Гоби. Али, увек истичем да се много вредног и необичног може наћи и у својој земљи, и у комшилуку.Свима препоручујем да обавезно обиђу велелепне Дечане, да посете Темишвар и дворац Дракуле и да у Софији погледају необичне бугарске плесове на ватри.

Кад сте учили?

Увек и на сваком месту. Испит из кривичног права је посебан и веома „тмуран” у коме се учи о убиству, силовању, разбојништву... Полагао сам га почетком септембра, а током лета сам отпутовао у Сингапур, Малезију, Брунеје и Индонезију, а за Београд сам полетео два дана пред испит. Морао сам да учим на путу. На Суматру сам се упутио због истоимене песме Милоша Црњанског. То је, уједно, било све што сам о том чаробном острву знао. И положио сам тај тежак испит с осмицом.

Шта планирате...

Моја породица, с очеве стране, већ више од 200 година бави се културом и сакупљањем књига. Мој прадеда Лука Лазић је још 1929. добио златну медаљу за културне заслуге коју му је уручио лично краљ Александар. А ја сам у деветој година преузео „Музеј Лазић” који би требало да прерасте у један од стубова српске културе.

... а шта приказујете?

У музеју указујемо на развој књиге, на њене појавне облике и могућности, а представљамо и удаљене земље и њихове културе посредством књига и других предмета. Наш циљ се може сажети у просту синтагму: „Штитимо и промовишемо српску културу, а културе других народа доводимо у Србију.” За свој рад смо већ добили подршку водећих српских институција, почев од Народне библиотеке Србије, Удружења књижевника Србије, Српског библиофилског друштва, Правног факултета Универзитета у Београду...

Шта вас вуче у свет?

Увек велика жеђ за културном и уметничком разменом и знањем. Водиља ми је изрека кинеског филозофа Лао Цеа: „Не постоје стране земље, постоје само страни људи.”

-----------------------------------------------------------

Књиге се не бацају, оне се сахрањују

Какав је ваш однос према књизи?

Степен развоја сваке државе види се у односу према култури. У Другом светском рату, током опсаде Лењинграда, становници су умирали од зиме, па су заложили све што је могло да гори, само не књиге. Јевреји своје свете књиге никад не бацају, ма колико да су оштећене. Такве књиге се скупљају и онда заједно, свечано, верски, сахрањују, уз поштовање и церемонију сличној сахрани човека.Управо такав став према књизи и ми промовишемо и желимо да уведемо у Србију.