Гледати модерну уметност, а не заплакати

Италијански сценариста и редитељ Паоло Сорентино, овогодишњи вишеструки добитник „европских оскара” – награда Европске академије за „Велику лепоту”, филм који се већ нашао и у ужем избору за номинације за америчког Оскара, биће један од првих гостију Емира Кустурице на предстојећем Кустендорф фестивалу.

Студенти филма из целог света и гости Кустендорфа биће у прилици да лично упознају аутора награђиваних, вансеријских дела попут „Ил диво” (политички портрет Ђулија Андреотија) и „Ово мора да је то место” и да дискутују са њим после пројекције „Велике лепоте”, филма који је на светској премијери у Кану изазвао усхићење, али и јасну поделу на за и на против ове фелинијевско-постмодернистичке комедије, комичног портрета Рима и галерије ликова који у вечном граду, том оличењу вечности и лепоте, живе своје испразне животе, о чему Сорентино говори у овом ексклузивном интервјуу за „Политику”...

Јапански туриста на почетку филма, види Рим и падне мртав од оног што се зове Стендалов синдром (естетски шок, хиперкултуремија, прим. аут.). Да ли верујете да се може умрети од превише лепоте?

Метафорички, да. Ево седимо и причамо а можемо да осетимо смрт, јер је свако од нас до сада већ изгубио лепоту једног човека или једне жене. Што се тиче физичке смрти од лепоте, у то не верујем. Неких десетак секунди пре ове сцене видели сте натпис који вас упозорава да ћете поћи на имагинарно путовање чиме сам наговестио да сам преузео одговорност да портретишем нечију смрт. Смрт човека суоченог са великом лепотом.

Допада ми се идеја да главни протагониста заправо не ради ништа већ посматра и казује нам шта види, али је оваква структура филма рискантна за дубље везивање гледаоца?

Што се тиче ризика у праву сте али, Џеп Гамбардела ипак нешто ради. Прати културне догађаје, сведочи различитим идеалима. То јесте ризично што се тиче броја гледалаца које би филм са оваквим главним јунаком интересовао, али у снимању таквог филма можете уживати једино ако чините ризике.

Јесте ли пишући сценарио, заједно са Умбертом Контарелом, размишљали о томе да ли ће Џепа Гамбарделу публика волети?

Увек је боље написати сценарио за филм ослоњен на лик који би публика волела. То је, заправо, једини услов под којим можете направити филм, зато што би било чисто губљење времена снимати филм који мрзите.

Глумац Тони Сервило као Џеп стално мења приступ свету око себе, понекад је ироничан, понекад нежан, радознао, понекад показује досаду, а Ви?

Џеп се у филму понаша баш тако како сте га описали и морам да признам да се његово виђење света подудара са мојим личним.

Много је директних али и индиректних погледа у „Великој лепоти” и на католичку цркву и на модерну уметност и на поимање ремек-дела. Шаљиви сте, али и веома сатирични?

Иронија је веома важна, јер је она најбољи начин да се не заплачете када видите нека модерна уметничка дела или неке представнике цркве. Џеп често у наше име говори о хипокризији, и уметничкој и црквеној.

На једном од античких споменика пише да у Риму морате живети пуним животом или ћете умрети и Ви ту негде започињете портрет модерног Рима и настављате тамо где је Фелини стао?

Истина је, то јесте нека врста портрета Рима, али треба имати у виду да није реч о портрету различитих римских миљеа, предграђа или света запослених. Овде је реч о кобном портрету римског елитистичког миљеа. Али и ту морам да будем прецизан – чак иако је много шта у филму измишљено, то не значи да је и лаж. Инвенција је неопходна у филму само зато да би се досегла истина. То можда звучи контрадикторно, али није. Фелини је једном рекао: „ 'Филм истине'? Ја више волим 'филм лажи'. Лаж је душа спектакла. Оно што треба да буде аутентично је емоција која се осећа гледањем или изражавањем.”

Можемо ли Вашу „Велику лепоту” дефинисати као неку врсту фелинијевске постмодерне?

Непријатно ми је, посрамим се на помисао било каквог поређења са Фелинијем или на блискост мојих филмова са Фелинијевим. Страх ме је од таквих поређења, јер је Фелини био редитељ ремек-дела, а ја само снимам филмове попут многих других редитеља.

Да ли се ипак осећате делом поменуте елите, јер је толико инвеститора уложило у овај филм дуг два и по сата, фокусиран на веома специфичну врсту људи и догађаја који не спадају у оно што се назива универзалном тематиком?

Има универзалних тема у мом филму и оне су представљене празнином и ништавношћу која испуњава наш живот. Живот у целом свету, не само у Италији. Друго могуће „читање” мог филма јесте – ово је филм о Италији и Риму. Питали сте и за припадност елити, ако говоримо о оној филмској онда могу да одговорим са да. Али, ако сте мислили на моћну италијанску елиту, онда је одговор не. Елита која поседује моћ у Италији апсолутно је нетолерантна спрам писаца, аутора, редитеља, музичара, сликара, уметника уопште и оних који представљају културу. Политика и култура у Италији нису међусобно комуникативни свет.

После Вашег америчког филма „Ово мора да је то место” ипак је било лакше обезбедити новац за „Велику лепоту”? Ово је Ваш најскупљи филм?

Јесте мој најскупљи италијански филм, али је „Ово мора да је то место” био много скупљи и, срећом, веома успешан у Италији, тако да је после њега било много више ентузијазма за улагање у „Велику лепоту”.

Још у Кану је било јасно да „Велика лепота” дели критичаре и публику на оне који филм сматрају ремек-делом и оне који га називају мистификаторским, али је чињеница да филм више обожавају у свету него у Италији?

Основна је идеја да један филм треба да буде виђен на исти начин широм света и да на исти начин треба да буде вреднован као добар или као лош, уз све неопходне аргументе за прву или другу оцену. У овом случају који сте поменули, изгледа да неко греши. Или греше Италијани или остатак света. Можете лако да замислите за кога ја мислим да је у праву.

Лука Бигаци је поново урадио сјајан посао, ви сте одличан пар?

Ми радимо без много приче, разумемо се одлично, делимо исте естетске погледе и његова камера ствара магију која је мени неопходна.

Не одвајате се ни од Тонија Сервила?

Тони је један од мојих важних ослонаца. Он је мени оно што је Фелинију био Марчело Мастројани.

Долче вита и даље постоји у Риму?

Да, луде журке попут оних у филму и даље постоје, али не знам можемо ли то назвати слатким животом.

И у филму „Ил диво” и у „Великој лепоти” сцене журки су маестрално режиране, реалистичке, јесте ли и Ви од оних које зову „парти анимал”?

Не, не, никако! Не волим да идем на журке! Ја једино веома уживам да гледам људе како плешу, а лако ми је да укључим у филм нешто што волим.