Gledati modernu umetnost, a ne zaplakati

Italijanski scenarista i reditelj Paolo Sorentino, ovogodišnji višestruki dobitnik „evropskih oskara” – nagrada Evropske akademije za „Veliku lepotu”, film koji se već našao i u užem izboru za nominacije za američkog Oskara, biće jedan od prvih gostiju Emira Kusturice na predstojećem Kustendorf festivalu.

Studenti filma iz celog sveta i gosti Kustendorfa biće u prilici da lično upoznaju autora nagrađivanih, vanserijskih dela poput „Il divo” (politički portret Đulija Andreotija) i „Ovo mora da je to mesto” i da diskutuju sa njim posle projekcije „Velike lepote”, filma koji je na svetskoj premijeri u Kanu izazvao ushićenje, ali i jasnu podelu na za i na protiv ove felinijevsko-postmodernističke komedije, komičnog portreta Rima i galerije likova koji u večnom gradu, tom oličenju večnosti i lepote, žive svoje isprazne živote, o čemu Sorentino govori u ovom ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”...

Japanski turista na početku filma, vidi Rim i padne mrtav od onog što se zove Stendalov sindrom (estetski šok, hiperkulturemija, prim. aut.). Da li verujete da se može umreti od previše lepote?

Metaforički, da. Evo sedimo i pričamo a možemo da osetimo smrt, jer je svako od nas do sada već izgubio lepotu jednog čoveka ili jedne žene. Što se tiče fizičke smrti od lepote, u to ne verujem. Nekih desetak sekundi pre ove scene videli ste natpis koji vas upozorava da ćete poći na imaginarno putovanje čime sam nagovestio da sam preuzeo odgovornost da portretišem nečiju smrt. Smrt čoveka suočenog sa velikom lepotom.

Dopada mi se ideja da glavni protagonista zapravo ne radi ništa već posmatra i kazuje nam šta vidi, ali je ovakva struktura filma riskantna za dublje vezivanje gledaoca?

Što se tiče rizika u pravu ste ali, Džep Gambardela ipak nešto radi. Prati kulturne događaje, svedoči različitim idealima. To jeste rizično što se tiče broja gledalaca koje bi film sa ovakvim glavnim junakom interesovao, ali u snimanju takvog filma možete uživati jedino ako činite rizike.

Jeste li pišući scenario, zajedno sa Umbertom Kontarelom, razmišljali o tome da li će Džepa Gambardelu publika voleti?

Uvek je bolje napisati scenario za film oslonjen na lik koji bi publika volela. To je, zapravo, jedini uslov pod kojim možete napraviti film, zato što bi bilo čisto gubljenje vremena snimati film koji mrzite.

Glumac Toni Servilo kao Džep stalno menja pristup svetu oko sebe, ponekad je ironičan, ponekad nežan, radoznao, ponekad pokazuje dosadu, a Vi?

Džep se u filmu ponaša baš tako kako ste ga opisali i moram da priznam da se njegovo viđenje sveta podudara sa mojim ličnim.

Mnogo je direktnih ali i indirektnih pogleda u „Velikoj lepoti” i na katoličku crkvu i na modernu umetnost i na poimanje remek-dela. Šaljivi ste, ali i veoma satirični?

Ironija je veoma važna, jer je ona najbolji način da se ne zaplačete kada vidite neka moderna umetnička dela ili neke predstavnike crkve. Džep često u naše ime govori o hipokriziji, i umetničkoj i crkvenoj.

Na jednom od antičkih spomenika piše da u Rimu morate živeti punim životom ili ćete umreti i Vi tu negde započinjete portret modernog Rima i nastavljate tamo gde je Felini stao?

Istina je, to jeste neka vrsta portreta Rima, ali treba imati u vidu da nije reč o portretu različitih rimskih miljea, predgrađa ili sveta zaposlenih. Ovde je reč o kobnom portretu rimskog elitističkog miljea. Ali i tu moram da budem precizan – čak iako je mnogo šta u filmu izmišljeno, to ne znači da je i laž. Invencija je neophodna u filmu samo zato da bi se dosegla istina. To možda zvuči kontradiktorno, ali nije. Felini je jednom rekao: „ 'Film istine'? Ja više volim 'film laži'. Laž je duša spektakla. Ono što treba da bude autentično je emocija koja se oseća gledanjem ili izražavanjem.”

Možemo li Vašu „Veliku lepotu” definisati kao neku vrstu felinijevske postmoderne?

Neprijatno mi je, posramim se na pomisao bilo kakvog poređenja sa Felinijem ili na bliskost mojih filmova sa Felinijevim. Strah me je od takvih poređenja, jer je Felini bio reditelj remek-dela, a ja samo snimam filmove poput mnogih drugih reditelja.

Da li se ipak osećate delom pomenute elite, jer je toliko investitora uložilo u ovaj film dug dva i po sata, fokusiran na veoma specifičnu vrstu ljudi i događaja koji ne spadaju u ono što se naziva univerzalnom tematikom?

Ima univerzalnih tema u mom filmu i one su predstavljene prazninom i ništavnošću koja ispunjava naš život. Život u celom svetu, ne samo u Italiji. Drugo moguće „čitanje” mog filma jeste – ovo je film o Italiji i Rimu. Pitali ste i za pripadnost eliti, ako govorimo o onoj filmskoj onda mogu da odgovorim sa da. Ali, ako ste mislili na moćnu italijansku elitu, onda je odgovor ne. Elita koja poseduje moć u Italiji apsolutno je netolerantna spram pisaca, autora, reditelja, muzičara, slikara, umetnika uopšte i onih koji predstavljaju kulturu. Politika i kultura u Italiji nisu međusobno komunikativni svet.

Posle Vašeg američkog filma „Ovo mora da je to mesto” ipak je bilo lakše obezbediti novac za „Veliku lepotu”? Ovo je Vaš najskuplji film?

Jeste moj najskuplji italijanski film, ali je „Ovo mora da je to mesto” bio mnogo skuplji i, srećom, veoma uspešan u Italiji, tako da je posle njega bilo mnogo više entuzijazma za ulaganje u „Veliku lepotu”.

Još u Kanu je bilo jasno da „Velika lepota” deli kritičare i publiku na one koji film smatraju remek-delom i one koji ga nazivaju mistifikatorskim, ali je činjenica da film više obožavaju u svetu nego u Italiji?

Osnovna je ideja da jedan film treba da bude viđen na isti način širom sveta i da na isti način treba da bude vrednovan kao dobar ili kao loš, uz sve neophodne argumente za prvu ili drugu ocenu. U ovom slučaju koji ste pomenuli, izgleda da neko greši. Ili greše Italijani ili ostatak sveta. Možete lako da zamislite za koga ja mislim da je u pravu.

Luka Bigaci je ponovo uradio sjajan posao, vi ste odličan par?

Mi radimo bez mnogo priče, razumemo se odlično, delimo iste estetske poglede i njegova kamera stvara magiju koja je meni neophodna.

Ne odvajate se ni od Tonija Servila?

Toni je jedan od mojih važnih oslonaca. On je meni ono što je Feliniju bio Marčelo Mastrojani.

Dolče vita i dalje postoji u Rimu?

Da, lude žurke poput onih u filmu i dalje postoje, ali ne znam možemo li to nazvati slatkim životom.

I u filmu „Il divo” i u „Velikoj lepoti” scene žurki su maestralno režirane, realističke, jeste li i Vi od onih koje zovu „parti animal”?

Ne, ne, nikako! Ne volim da idem na žurke! Ja jedino veoma uživam da gledam ljude kako plešu, a lako mi je da uključim u film nešto što volim.