Изгубљени у преводу

Много весеља и радости донео нам је министар Бачевић. Није му први пут, а скоро сигурно ни последњи. Његова епска игра са фантастичним цифрама била би савршена идеја за кабаретску пародију о српским узалудним надама.

Али, већ легендарни чиновник владе, мислио је озбиљно. Као што озбиљно мисли кад говори о прекопавању Балкана и поништавању одлуке природе да балканске водотоке подели на црноморски и егејски слив. И што се не зна по чему би пловиле беле лађе по тој провалији, јер хидролози кажу да за пуњење великог српско-македонско-грчког кањона, напросто нема воде.

Слутим да су идеје г. Бачевића заиста крупне, и да далеко надилазе моћ Србије да их реализује. Нема сумње да човек мисли озбиљно, јер да није тако, не би био министар, упркос родбинским везама са шефом државе. Мандатар га је изабрао због знања, и свакако, самоуверености министра кад избацује своје најсјајније предлоге, искључиво оне који мењају историју. Као такав, преживео је реконструкцију владе, па тако и све своје претходне и потоње спектакуларне изјаве и наступе.

Има верзија по којима министар има проблеме са сном, па кад га већ притисне несаница, има времена да мисли. И, одатле планови који стижу као на траци, и могли би да буду сасвим солидни, осим што имају једну малу фалинку: неоствариви су.

То је, наравно, слаб аргумент за министра који је поменуо десет хиљада милијарди долара. Објашњавајући необјашњиво, није видео проблем у изјави, рекавши да је реч о обичном лапсусу. Многобројни математичари и преводиоци нису препознали слово енглеског и дух нашег језика, па су наводно побркали значење појма „билион” тамо и овде.

То је, наравно, сасвим могуће. Лепо је од министра што је признао ланац дирљивог незнања. Али човек који води један важан ресор у влади морао би да поседује бар мали дар логичког расуђивања. Пре него што се обрати јавности с новом спасоносном идејом која нас колико сутра води у будућност без проблема и у друштво благостања. У овом случају логике нема и тешко влади чији је министар рударства у тако опаком раскораку с њеним параметрима.

Да ли се на овом нивоу завршава авантура грађанина Бачевића и ставља тачка на његове непревазиђене мисаоне лупинге? Одговор би, по логици односа власти и грађана, морао да буде потврдан. Јер ипак је министар јавно лице власти, човек који у свако доба може да заказује конференције за медије, уз фантазмагоричне есеје, који су у застрашујућем сукобу са стварношћу.

Ипак ће, после објашњења свог најновијег наступа, члан владе остати тамо где је био, јер ако не остане, то више не би била иста власт.

А то нам говори да су проблеми озбиљни, ма колико нас увесељавалe замлате из „државног врха”. Управо због тога јер они нису шоумени, нити су плаћени као невољни комедиографи и државни сатиричари. Јавност се заиста тешко носи са званичним небулозама, и ма колико нас веселиле лудорије људи задужених за најважније послове у држави, реална стрепња је све оправданија.

Није дакле проблем у министру Бачевићу, више није могуће мењати његов вредносни и мисаони склоп. Право питање је шта тај човек уопште ради ту где јесте и какав је количник између вајде коју је донео и причињене штете. Да ли га Вучић и Дачић још чувају само да се не замере Томи?

Тако је министарка Михајловић добила додатни посао: поред тумачења страначке правоверности, мора још да објашњава шта је то Бачевић желео да каже. Не вреди, необјашњиво је.

И чувени саветодавац председника Николића остао је на свом месту. Већ је речено овде да га шеф државе неће пустити низ матицу, јер Оливер јесте јавни симбол владавине на Венцу. Ако је опстао Антић, све са нејасном хипотеком заташкане афере „Индекс”, и јавном бламажом поводом најаве епохалних антикорупцијских открића некаквог шарлатана из Хрватске, нема зиме за Бачевића.

Узгред, своју неочекивану оригиналност показао је министар војни г. Родић. Месецима је био у медијској сенци. Тако је изгледао у ретким протоколарним вестима: уздржан, дефанзиван, незанимљив. Чиновник који отаљава посао у министарству силе, у дубокој хладовини претходног министра Вучића. Ипак се појавио у афери око ужичке воде и показао се као формални покретач војске у извођењу капиталних водоводних радова. Баш лепо, за сваку похвалу. Али овде није о томе реч. У неком интервјуу, Родић се беше похвалио како своје дневне колегијуме држи у шест сати ујутру. Образлажући свој зорњачки биоритам, тај човек рече да у тако самовољном и ексцентричном газдовању нема отпора, јер су генерали ионако навикли да устају рано, пре ревносних петлова. Негде око три.

Није познато у које доба радног дана наше војсковође хвата дремка. Али, забавно јесте да тужније не може бити: диж’ се војско, министар се диго рано на сабајле, и држи час!