Италијан у Београду

Мој живот у иностранству је заправо овај који живим у Београду, јер ја сам Италијан који се оженио са Црногорком – Српкињом и одлучио да живи у Београду, граду њених студија. Зафркавају Црногорце да се после студија не враћају кући и да још доведу неког са собом да остане у Београду. Тако је било и са мојом Српкињом – Црногорком. Завршила је своје студије, запослила се преко црногорске везе и још довела мене у Београд и тако комплетирала причу Црногорац- ка у Београду.

Последњих 20 година, за „мој” Божић смо у мом родном граду у Италији, а за „њен” у Београду. Шта смо све, осим бомби,  претурили преко главе у оним ратним данима да би одржали тај договор, то знамо само ми, посебно што моја Црногорска Српкиња није хтјела да узме држављанство Италије „ни због ђеце!”

Ништа није помогло да је наговоримо. Ко је путовао ван земље у то вријеме, зна колико је пара, документације, стрпљења, чекања у редовима било потребно да би се добила виза. Ни то је није поколебало. Остала је Српкиња из Црне Горе! Тачка.

Редовно читам Политику, јер је и њен отац читао Политику, а она наставила, па сам „наставио” и ја и тако сам научио и српску ћирилицу. Да не помислите да сам идеалан зет, морам рећи да ми у писању овог текста помаже госпођа. Смије ми се када напишем „ође” или  кажем „виђи да ти речем”. Каже да сам то преузео од њеног оца и да сам се поцрногорчио, каже да сам „теразијски Црногорац”.  

Текст који је објављен у овој рубрици под насловом „Битка за 14 плату” ме је погодио, некако сам се уплашио да ће том накарадном сликом о Италији и Италијанима понеко стећи погрешан утисак о мојој земљи, мом народу и његовом бићу. Признајем. Забољело ме је. Оставило је мучан утисак на мене, да неко тако прича о једном чувеном граду, о једној борби људи да остваре своја права...

Када сам и ја, као и сви моји пријатељи и сви моји добри суграђани излазили на београдске улице да се бунимо и боримо против разних неправди за мене је то било величанствено, опасно за мене као Италијана са обадвије стране и демонстраната и полиције и на крају сам се бунио и против одлука моје земље... а није ми пало на памет да се ругам демонстрантима.

Срби су, Срби су... Срби! То је све што ја могу рећи, јер ни после оволико година не смијем тврдити да вас познајем добро. Волим вас, то да.

Допада ми како умијете да се дружите, да се жртвујете за пријатеље, да помогнете, да саосјећате, да пружите руку помирења, да будете љути, да се потучете за увреду па шта кошта да  кошта, допада ми се када на улици сваки дан сретнем најмање десетак жена које су свјетске љепотице а да то и не сањају.

Допада ми се сарма, гибаница, шљивовица, прасеће печење, сједење по кафанама, а ипак посвећеност ђеци и породици. Волим да се „тријезним” уз расо из киселог купуса. Све то волим. Волим моје комшије који комшији Хрвату из нашег улаза и мени никад нису рекли ништа ружно због тога што смо „странци”, него су увијек нас прво звали на своје Славе и весеља. Мало је рећи хвала! Волим што сам добродошао. Волим што је стигао ФИАТ, управо  из тог „престрашеног” Торина.

Не смета ми интимизирање, не смета ми тапшање по леђима, додиривање током разговора, грљење и љубљење три пута, не смета ми сто је гужва у саобраћају, што аутобуси касне, не смета ми што ме таксиста вози куда он хоће а не куда ја желим, не смета ми хиљаду ствари у тој тамо сада далекој Србији. Не, ништа ми не смета што је од народа. Народ је српски диван и баш зато што има и мане ја га волим.

Није све идеално нигде, па ни у мом „иностранству Србији” није све идеално, далеко од идеалног, али га волим таквог јер видим да неге у грудима Србије куца огромно топло срце заборављеног народа.

Жао ми је што су се толико острвиле Њемачка и Енглеска против њих, што им подмећу џихад и албански сепаратизам као нож под грло да би се предали и продали. Жао ми је што Срби заборављају. Заборављају себе, своју историју, своје поријекло, своје добре људе, хероје, писце, научнике, жртве рата, сиротињу..... то ми није јасно како је могуће. То не разумијем.

Жао ми је што се сви баве политиком. Жао ми је што толико зависе од лоших људи. Зао ми је што поред тога што све знају и виде опет вјерују да, осим Бога, ипак неко негде мисли на њих и да ће стати у њихову одбрану и пресудити по правди... било Русија, било Кина, било они сами.

Жао ми је Косова јер знам да је то Српски Ватикан, да је тамо велики стуб ослонац и коријен Српског народа и данашње Србије, али и ту се иде срцем и надом у правду, што није лоше али је сада бескорисно. Понекад имам утисак да су сви свјесни драматичне ситуације, али некако сами желе да буде још горе, да се дотакне „дно дна”, готово мазохистички, па тек онда да се крене напријед и горе са краљем на челу. Чини ми се да нису сви свјесни да је дно дотакнуто, осим ако и даље не важи :”Можемо ми то још горе!”

Волим Србију и због бурека са сиром и јогурта „кравице”, најбољег пића на свијету. Како нам сада недостаје у Италији, ево ми пребацују да смо могли барем два литра понијети. Бурек смо донијели, вјеровали или не!

Волим када у кафани могу попричати и са непознатима за сусједним столом, па ако се допаднемо као друштва да спојимо столове и наставимо дружење преко ручка до вечере уз обавезно јављање укућанима:„Сине, реци мами  да је тата у кафаници са неким друштванцем, али ћу доћи брзо!” Како је „брзо” релативан појам у српској кафани то само жене знају.

Мора да је и Милева Марић водила Анштајна у кафану одакле је добио идеју за релативност.

Волим шсто Срби имају Теслу, волим што су ми објаснили да је Тесла измислио радио, а не мој земљак Маркони, волим што знају доста о Италији и што нас и поред тога воле. (казе госпођа да се не улагујем овом изјавом!) Волим што памтите Косовску битку и прије ње. Волио бих да памтите више комшије, добре људе, дародавце, да браните своје спортске звијезде и људе од части када их нападају таблоиди.

Не волим што сте имали Фарму, Великог брата, Гранд, што сте имали најужаснију емисију на свијету на телевизији, мислим да се звала Гола истина, са оном водитељком која је постављала она питања која само болестан ум може и помислити а камо ли питати. То је моја прва траума из Србије.

Друга је била када је мојој госпођи, у радњи преко пута, продавачица рекла:„Ма иди бре ти у твоју лепу Црну Гору шта ћеш овде?”

Али ја знам да је то само лоша политика донијела, па смањујем доживљај и гасим ватру у грудима.  И то је живот и то је дио жучи који ваља попити да би човјек знао да цијени мед који Србија даје сваком ко је посјети. Тај мед и мене држи чврсто везаног за Србију, наравно и жуч.

Ваш Италијан,

Giani Feragani & Co