Ердоганов хибрис

Када турски премијер Реџеп Тајип Ердоган данас, после три године, допутује у званичну посету Бриселу, само избегавање експлозивних изјава биће довољно достигнуће ове визите. Готово су никакве шансе за померање Анкаре из предворја ЕУ у којем годинама чами, а из кодираних порука европских бирократа може се прочитати да су евроскептици у њиховим редовима само чекали још један гаф Ердоганове владе па да се заложе за стопирање преговора. Премијер га је на тацни сервирао смењујући највише државне тужиоце, што је Европа протумачила као притисак на судство.

Силазна путања Тајипа Ердогана нема претеране везе са неуспехом његове политике на крупном плану. Његово је „пуцање” почело лане у истанбулском парку Гези. Прекомерна употреба силе над демонстрантима, који су желели да заштите парк од пренамене у луксузни тржни центар, школски је пример старе истине у политици да оно због чега политичари успевају да се докопају власти са собом носи и семе њихове пропасти.

Победа на парламентарним изборима 2011, на којима је његова Партије правде и развоја освојила 50 одсто гласова обезбедила је Ердогану трећи мандат, али и незадовољство због освајања мање од очекиване двотрећинске већине која би му омогућила жељену промену устава. Анализе турског јавног мњења показују да је Ердоган најјачи међу Турцима блиским традиционалним исламским вредностима који у њему виде човека дораслог изазову модерне неосманлијске експанзије. На крилима енормне подршке јавног мњења и високог привредног раста, Ердоган се занео. Окупљање еколошки освешћених грађана који су хтели да сачувају парк (да искористимо аналогију са нашим животом и назовемо их својеврсном „другом Турском”) произвело је домино ефекат.

Овај проблем препознали су још антички Грци. Симптоми хибриса, како је названа ова бољка, су грандиозност, одсуство самокритике и везе са реалношћу. Кога хибрис заведе на крају му и дође главе. Примењујући силу над шачицом грађана Ердоган је нехотице испровоцирао контраефекат.

Његови симпатизери правдају „султанову”, како га називају, осионост великим успесима. Истина је међутим да је и поред економске експанзије коју је обезбедио Турској његову владавину увек пратио један „подтон” који је недвосмислено указивао на владавину гвоздене песнице. Памти се када је позвао Турке да једу грожђе уместо што пију вино.

Својевремено је најавио да ће стогодишњицу оснивања Републике Турске (2023. године) ова земља дочекати међу 10 најразвијенијих на свету.

Право питање је: где ће он и његова партија бити тада?