Успон и пад моралног патуљка

Још 1987. године, тик пред колапс њујоршке берзе, у свом пророчком филму „Волстрит” Оливер Стоун је кроз уста свог главног јунака Гордона Гека изговорио ону чувену реченицу: „Поента је, даме и господо, да је похлепа, у недостатку боље речи – добра!”, демистификујући тако суштину либералног капитализма и берзанског пословања и наговештавајући оно што ће се ускоро називати и културом похлепе.

Озбиљног и политички ангажованог Стоуна чак су после кривили за то што се после „Волстрита” генерација америчких „јапијеваца” у беспрекорним скупоценим оделима и са незаустављивим амбицијама – јер сви су хтели да буду као Гордон Геко – намножила и набујала, створивши усред конзервативног регановског и нешто касније бушовског миљеа, класу за себе. Мајстора режије Мартина Скорсезеа, који две и по деценије после Стоуна у филму „Вук са Волстрита” посеже за сличном темом у истоветном историјском периоду, ни за шта неће оптуживати. Осим, евентуално, за претерани број сцена сексуалних баханалија, конзумације дроге, псовки и дужину филма.

Скорсезеов филм нема у себи ону стоуновску врсту ангажмана и озбиљности у третману теме нити редитељских амбиција за сликањем вишеслојне фреске друштва. „Вук са Волстрита” је готово оперски оркестрирана црна комедија са обрисима ироније и сатире и обиљем виртуозно режираних секвенци, које су ту пре свега да добро забаве гледаоца. Испоставило се да је то и текако довољно за освајање чак пет номинација за Оскара, и то у главним категоријама.

Упркос забави, не могу да пронађем аргументе са којима бих оправдала дужину филма од три сата, јер је прича Скорсезеовог филма, иако кокетна и окретна, прилично банална и тешко држи вишечасовну пажњу. Јер, прича о њујоршком брокеру Џордану Белфорту, настала сценаристичком адаптацијом његове истоимене мемоарске књиге (сценариста Теренс Винтер), може се комотно свести на следеће: ово је прича о успону и паду једног типичног моралног патуљка. То рећи и показати, могуће је и у сат и по, поготово што Скорсезе не троши време на било какву врсту моралних осуда нити гради онај централни морални стуб око којег би се евентуално вртео свеукупни биографски рингишпил главног јунака.

Филмски Џордан Белфорт је сав на „воала”! Млади њујоршки брокер који се „очешао” о Волстрит на свега пет минута, научивши на брзину трикове мешетарског заната и задовољавања похлепе, током краха берзе добија отказ и оснива сопствену брокерску кућу преко које је згрнуо огромно богатство за раскалашан живот, скупе аутомобиле, јахте, жене, оргије и дрогу.

Он је врхунски продавач магле у стању да за два сата заради више од 20 милиона долара, варајући око себе све и свакога – од сопствене жене, пословних партнера, инвеститора, пореске службе до, што је најгоре, својих прилично сиромашних клијената које беспризорно завија у црно. Његов је свет, свет пословних превара, прања новца, корупције, а живот необуздан попут рокенрол звезде.

Скорсезеов филм функционише кроз двоструку призму, кроз сагледавање Белфорта као друштвеног и приватног бића, и та два плана се наизменично смењују док редитељ континуирано гради атмосферу бурне кокаинске деценије у популарној америчкој култури, окренуте потрази за богатством, вечитој младости, весељу, кичу и свакој врсти претеривања.  

Та двострука призма постављена је искључиво кроз фокусну тачку главног јунака. Све што се види у филму из његове је визуре и отуда тај утисак псеудодокументарне филмске структуре. То глумцу Леонарду Дикаприју отвара огроман простор – и за директно обраћање камери и повремену сензационалност у глумачкој изведби. Ово је већ пета велелепна сарадња између Дикаприја и Скорсезеа (заједно се потписују и као продуценти). Неће се можда многи сложити, али мишљења сам да је и најслабија. Не кривицом глумца.

Иако је неко кратко време због превара провео у затвору, ни стварном ни филмском Белфорту на крају ништа не фали. Стварни Белфорт је добро зарадио од продаје књиге и права за снимање филма. Филмски Белфорт – Леонардо Дикаприо, после зараде и за глуму и за продукцију, можда ће освојити и Оскара. Можда ће и Мартин Скорсезе. Никад се не зна, Америка је то и сви су снови могући, ма колико коштали.