Новине са великим П

Ако су новинари писци првог нацрта историје, а кажу да јесу, онда је „Политика” увелико архив историје, енциклопедија времена и догађаја, најстарије српске новине, пројекат браће Рибникар који је преживео све ратове и ломове и намерава да овде остане.

Прошао сам кроз врата Македонске 29 у пролеће 1972. године. Била је то година у којој је основан Фест, Мирослав Крлежа писао је „Српске теме“, а на седници ЦК Савеза комуниста Србије расправљало се о борби против национализма у Србији.

Неки од уредника старог кова сматрали су да треба да платите „Политици” што ту радите. За част што ће се ваше у олову отиснуто име придружити плејади потписа међу којима ће бити и једини нобеловац са ових простора.

Наравно да је то била привилегија. Велике новине, осматрачница деценија, дуга традиција, огроман углед, пробрани аутори, сјајна адреса.

Наспрам „Политике” стајала је само „Борба”, званично гласило партије и као такво мање атрактивна ономе ко је желео да сазна нешто више у пажљиво филтрираном медијском и општем друштвеном простору који су обележавали лидерска улога СК и самоуправљање на унутрашњем а  несврставање на спољном плану.

Многи су током деценија покушавали да ухвате „Политику” у своју мрежу. Некада су, привремено, успевали, али новине су увек налазиле пут да се врате у слободне воде. Успевале су да нађу неку своју нишу. Да увек кажу нешто више а да сачувају икону свог заглавља.

Слава Ђукић је својевремено узбуркао духове када је, усред зажарене дебате око Косова и мобилизације против „масовног силовања Српкиња од стране Албанаца“, бројевима установио да највише силовања има међу Албанцима, потом међу Србима, а да су албанско-српска или српско-албанска силовања готово занемарљива. Био је то храбар шамар званичној пропаганди који је подизао углед „Политике”.

Са спољном политиком било је још једноставније јер се ту програмски деценијама ништа није мењало. Несврстани пријатељи, балансирање између Истока и Запада у годинама „хладног рата”. Ако сте баш имали потребу да се на неког обрушите, ту си били мрски режим апартхејда Јужне Африке и ционизам Израела.

Спољна рубрика била је нека врста адмиралског брода редакције. Расадник кадрова за будуће главне уреднике. Не случајно. Спољна је неговала врхунско професионално знање.

У поређењу са колегом који није хтео да отпутује ни до Трста, да види како неко други живи, предност спољне је што сте били у свакодневном контакту са страном штампом. Што сте могли да утврдите да су реч и новинарство жива ствар. Да се мењају.

Да, била су то истовремено једноставна али и сложена времена. Памтим да сам августа 1975, покривајући за „Политику” посету америчког председника Џералда Форда, у извештај убацио како се звао модел „линколна“ који је гост дотерао у Београд. Тражили су да будем суспендован – због „сензационалистичког“ начина писања. Данашњем читаоцу то је тешко да замисли.

Ту су онда била путовања: није било важнијег догађаја на свету који би „Политика” пропустила. Новине су имале срећу да улажу. Нема новинара без прилике, неки је искористе, неки не.

Драгуљ новина свакако је била спољнополитичка мрежа која је у једном тренутку имала чак 15 сталних дописника на свим континентима сем Аустралије. Читалац је добијао знања о свету кроз призму „свог човека“. Светске агенције су ипак само једна високо професионално угланцана конфекција, само једна визура.

Каква драматична разлика у односу на садашње времена када смо умногоме изгубили интерес за свет – укључујући и ЕУ којој се приближавамо – зарад неуморне рециклаже домаћих проблема.

Путовања су ми много помогла да релативизујем многе појмове. Да схватим да сам могао да будем рођен у унутрашњости Авганистана. Да пратећи глад у Етиопији научим да није све само у описима, скупљању имена или цитатима.

Новинару је потребна дистанца да би лакше разумео о чему пише, али текст без уживљавања постаје хладна статистика. Новинарство тражи адреналин, и свакодневно га троши.

Таква спољна не само да је информисала јавност, већ је често о нама говорила више него што су то могле колеге са унутрашње.

Дописници са Истока развили су посебну технику: да би избегли проблеме са својим преосетљивим домаћинима, који никада нису очекивали критике из Југославије, писали су „између редова“, иза видљиве стварности.

Тако је „Политика” стварала читаоца који је знао да, дешифрујући између редова и користећи асоцијативност, сазнаје много тога не само о СССР-у или Кини, већ и о сопственој земљи.

Проблеми социјалистичких земаља који су се тицали личних слобода или права изражавања били су веома слични без обзира на то да ли се радило о реалсоцијализму или овдашњој нешто више софт варијанти Брозове владавине. Оно о чему се из Москве или Пекинга писало „између редова“ у ствари је најчешће асоцијативно важило и за Београд – где су то биле табу теме.

Био сам изузетно поносан што ми је у извештају са последњег конгреса владајуће пољске партије ПУРП прошла уводна реченица: Пољски комунисти данас ће први пут у историји социјализма свог генералног секретара бирати између више од једног кандидата. Чињенице, али и полускривена порука каква у „Борби” није имала шансу да прође.

То је она реченица из чувеног првог броја о улози новинарства. Да „Политика” „подједнаком ревношћу, дели ударце и лево и десно од себе“. Иако фактички без конкуренције, новинари су се трудили да „Политика” има нешто више од других, а да вам Општински комитет Старог града не пошаље неку комисију.

„Политика” је увек желела да буде макар за мали корак испред свог времена. У доба када маркетинг једва да је постојао, стварани су новинари чија су имена у јавности била симболи: Мирослав Радојчић – спољна, Љубиша Вукадиновић – спортска, Аца Мишић – медицина, Коста Константиновић – пензије, Бора Јанковић Шериф – хроника...

Потом је наступила деперсонализација – у функцији политике српског лидера који је „Политику” одучио и од писања „између редова“. Напуштање конфекције трајало је дуго и оставило болне последице. У међувремену је нарасла и конкуренција која се на све начине бори да у историју потисне изреку: „Када кажем новине, мислим ’Политика’”.

Али, од тог архива нема ништа. Свака част неким новинама, свака част неким њиховим ауторима, али не мислим да сам после четири деценије дељења заједничке судбине са „Политиком” претерано субјективан када кажем да су и данас најкомплетније новине у Србији – „Политика”. Новине са великим П.