Није одустајала да буде новина

Били су потребни векови да се Политика роди, а кад се родила изгледала је као да је одувек постојала. Чим је прогледала осврнула се и уназад и своје странице отворила, не само за савременике и актуелне догађаје, него и за најлепше странице икада написане. Тако је и најбоље писце претходних епоха уврстила у своје сараднике. Испуниле су се Гетеове речи: „Нека Бог благослови бакар, штампу, и остала средства умножавања – тако да оно добро што је некад било не буде никад заборављено.“

Са собом је донела и своје графичко ћириличко законодавство неодвојиво од достојанства штампане речи.

У најуспелије изуме српске хералдике с правом се убраја заглавље Политике. Не зна се ко је аутор, а зна да је то био неки Рус, емигрант, чије име не бисмо смели заборавити.
На Балкану није лако доживети стоту годину ни биљци ни дрвету ни чобанчету на Старој планини, а камоли сто и десету гласилу које се обавезало да служи истини у једној заосталој, завађеној и уназађеној средини.

Остаје тајна како је Политика претрајала, како је преживело њено криво слово О, које је већ својим изгледом одударало, морало бити сумњиво у време кад је била спорна свака институција и свако знамење старије од оних који су оснивали и успостављали нова. Мора да је 1945. године изгледала као господин који је као да не зна где живи, с цилиндром шетао Теразијама и постао сумњив, ако је остао жив. Пола века је њена насловна страна била резервисана само за једног човека и његову фотографију. Сналазила се како је знала и умела, а текстови којима се огрешила о своју репутацију само њој нису опраштани.

Пратећи њена довијања и приклањања Срби су се сећали стихова о Краљевићу Марку „Иако си урска придворица, ти си ипак наша перјаница“. У истом броју у којем је 1944. године на првој страни објавила имена 104 по кратком поступку смакнутих Београђана, међу којима је био и главни уредник Политике Јован Тановић, на последњој страни, један читалац је оглашавао да је негде око Видин капије изгубио ципелу и молио поштеног налазача да му је врати. Живот је тражио своје, а Политика никад није одустајала да буде новина.

У нашој култури већ сто десет година нико се није ни родио ни умро ако није објавила Политика. Она је огледало кроз које мора да прође свако коме је стало да се зна да је постојао. Нико у њу није дошао с великим именом, али је она многе учинила великим именима.
У нови век улази редизајнирана и компјутеризована и као на почетку уме и да се држи и да изгледа и да има карактера. Утешни је парадокс да су у ери без карактера, словни и графички знаци у дигиталној ери названи – карактери.

Кад се родила почео је један од најславнијих периода Србије и српске парламентарне демократије. Тада је, како га је скратило предање, закон о штампи Краља Петра имао само један члан: „Штампа у Србији је слободна“. Томе се надамо и после сто десет година чекајући да се Србија подигне из страшног понижења. Кривом слову које се деценијама указивало као уски прорез кроз који се пробијала чкиљава светлост слободне речи као да више не може нико ништа. Оно штрчи и пркоси као да може да живи без нас, а не ми без њега.

Многе од ових речи писао сам и изговарао у част Политикиних јубилеја, а за њен сто десети рођендан време је да додам и још нешто.

Наиме, из обавезне неизвесности, хаоса и јавашлука Политика се сваког јутра поново рађала и рађа. Смењују се они који је воде, а као да остају исти они који је носе. Над њеним врућим словима бдије невидљива рука оних без којих не би осванула, који је одржавају и не изневаравају, а по правилу остају непознати.

Мора да има неки разлог што се не виде баш они најзаслужнији којима би најпре ваљало честитати, без обзира на то што честитку не очекују и што им не смета што је неће добити. Чак би се изненадили и било би им готово непријатно што су је добили. Све мање знамо ко су они, а можда то не би морала остати мистерија за сва времена.