Новине које бележе историју

У пола два, возом су у Мокрин из Кикинде стизали пијачари, ђаци и „Политика”. У десет до два пред трафиком код соколане чекали смо ми, деда Младенови унуци да му је купимо. Кад с бицикла трафикантов помоћник скида свежањ новина што још миришу на штампарску фарбу, радовали смо се.

Новине су играле важну улогу у нашем животу. То је уз радио била једина веза са светом. „Политика” је била обавезна сваки дан. Понекад је мој отац куповао „Време”, великог незграпног формата са мноштвом фотографија са сахрана министара. Око ковчега су стајали старци у фраковима, а сваки је у руци држао црни цилиндар. Понекад би се купила „Правда”, а негде тридесет девете у Београду је почело да излази „Јутро”. Обрадовао сам му се, али су те новине биле досадне и празне. Никад их више нисмо купили. „Политика” је остала најважнија.

Раша Попов

Ја сам се радовао четвртку. Тад је излазио подлистак на пола стране. „Политика” за децу. У та времена озбиљни људи из политичких новина волели су децу. Кад сам пошао у први разред, четрдесете, почео је на првој полустраници дечјег подлистка да излази стрип „Барон Минхаузен”. Јануара

четрдесет и прве највећи лажов на свету описао је, а цртач то страшно насликао, како сибирски вук велик као бик, прескаче санке и возача, слеће на коња у запрези, прождире га и наставља да јури. Али није имао среће: сапеле су га узде, амови и штрањке, па се нашао он упрегнутим у санке. Кочијаш га је шибао, и он је наставио да тегли санке. Био је јануар четрдесет и прве. Много доцније схватио сам да се Хитлеровој Немачкој догодила та иста ствар.

Њена је војска прескочила Русију, али се нашла онде ухваћеном у кожу и ужад пропасти.

На „Политикиним” насловима сам учио да читам. Од свих слова највише ме је привлачило последње слово из њеног наслова, „а” са капицом на врху! Нисам знао да је то старински графички знак са почетка двадесетог века.

Али сам се често загледао у то „а” и чудио се зашто има ту капицу.

Често смо чепркали по дединим орманима. Кад сам имао  дванаест година, нађем у орману у собици, стару, већ пожутелу „Политику”.

Била је из тридесет четврте! Свежањ од седам бројева. У Марсељу је тад убијен Краљ Александар. Гледао сам страшни убилачки лик бугарског атентатора, гледао откривени аутомобил у коме седе наш краљ и Луј Барту, изучавао папучицу аута на коју је убица наскочио да на дохват руке убије краља.

Пратио сам пренос ковчега од Београда до Тополе. Изучавао пратећу поворку гостију из иностранства, међу којима је фигурирао немачки маршал Геринг. Колоне народа пратиле су покојника. Сви су били под шајкачама.

А онда сам на самом дну ормана у коме деда чува важне „Политике”, приметио још један једва видљив траг папира. Једва сам га извукао.

И то су биле неке новине. Раширио сам их. Оне су се тешко одлепљивале. Замало да их поцепам. Била је то новосадска „Застава” из 1904. године. Преко целе стране, врло крупним словима писало је: „Умро је Чика Јова Змај!”

Тако сам сазнао да су „Политика” и „Застава” у мојој породици два пута обележиле проток историје: кад је умро Чика Јова и кад је атентиран краљ.