„Политика” и ја

Ако бих, одмах на почетку, рекао да мрзим политику, онда би то било и тачно и нетачно. Мрзим ону коју народ, из милоште, зове курвом, а не мрзим ову, коју више не читам!     
Отвара се ново питање: зашто ову не читам?
Зато што се одавно, од жике, па преко хаџије – прокурвала!

Нажалост, сва штампа, и она жута, и она ружичаста, па и ова шућмураста, кубури с писменошћу и уљудношћу. Терају комарце да истерају магарце, а пошто нисам ни комарац ни магарац, баталио сам ту врсту информисања.
Многобројне приватовизије такође не трошим. Дозвољавам њима да троше мене. То је моје право да не знам све!

Па ипак, замољен да ову „Политикину” годишњицу поменем у молитвама својим, потражио сам разлог за то, и нашао га.

Године 1957. у Титовом Ужицу био сам ученик четвртог разреда Више гимназије и имао у свескама хиљаду написаних песама. Нисам се стидео своје скрибоманије, слао сам песме широм Југославије, с дрским молбама да их штампају! Ваљда је та дрскост досадила уредницима „Књижевних новина”, па су ми штампали две песме. Ево прве:

Водоравно
устајем облачим панталоне
доручкујем у ђачкој мензи
стављам књиге под мишку
кажем здраво другарици
стојим
још стојим
понекад стојим и дуже
гледам у излог месарнице
купим ПОЛИТИКУ
читам доживљаје Паје Патка
кажем наставнику историје добро
јутро
будем учтив
будем љут због тога
улазим седам поред друга
гледам у таблу због синуса
мислим на време
само оно није водоравно
већ шугаво

Неколико важних информација данас читам из ове песме. „Политику” сам куповао, можемо претпоставити, не само због Паје Патка, већ и због других садржаја. У седамнаестој години још сам се осећао дететом својих родитеља, па је „Политика за децу” четвртком, самим тим, била моја омиљена лектира. Управо тих дана сам простудирао, са члановима клуба Млада интелигенција, и Рембоово „Писмо видовитог”, у коме поручује нама, песницима будућим, да не „ритмујемо делање” већ да „предњачимо”.

У петнаест стихова ове песме, лишених и једне једине сувисле мисли, ја „ритмујем делање”, да бих у последња три провирио кроз „шугаво време” све до данашњих дана.
Лист „Политика” била је тада мера укуса и ведрине произведене добрим, занимљивим текстовима. На насловним странама карикатуре Зука Џумхура, на спортским странама поезија Мире Радојчића, на осталима – Јуриј Густинчич, Божидар Дикић, на култури Зира Адамовић и Милутин Чолић.

Данас не знам да ли сам ја полудео, или се нешто страшно догодило са новинарством. Кад покушам да гледам неку од телевизија, не могу ништа да упамтим забленут у деколтее и пупкове водитељки. Мирослав Беловић би рекао: „Како побеђује шта, и са губитком те мере – губи се смисао!” Писменост у штампи и медијима право је огледало опште неписмености народа!
Могу да разумем тржишну економију и такмичарско понашање медија, али не знам шта нам је са мозговима?

Огорчен сам! Али, кога се тиче моје огорчење? То је приватна мука!
Али, та приватна мука је општа појава. Нисам ја једини чији је син, један од тројице, отишао у свет, трбухом за крухом. Ако се настави овај аматеризам, и грабеж, у управљању државом, и ова двојица ће морати да беже!

Откад је Волтер измислио реч „оптимизам” није било већег оптимисте од мене! Али тај оптимизам се истопио после политичких убистава, до данас некажњених, после убистава културних установа широм Србије, после убистава Звезде и Партизана, после убистава села и сељака, после убистава здраве памети распродајом свега што је било вредно у Србији.
Да ли се све то мене тиче?

Са висине од седамдесет пет година лако ми је да кажем: Не!
Али тиче се мојих покојних родитеља и мојих мудрих предака. Тиче се Светог Саве, Тесле, Вука и Змаја! Тиче се мог професора Рашка Димитријевића. Тиче се Душка Радовића!
Не мора да се тиче мене све што овде излајах!
Волео бих да се тиче данашњих власника власти у Србији, вас који сте одговорни за ово моје огорчење!

И волео бих да „Политика” опет буде моја јутарња ћирилица, с којом могу другарски, колегијално, да попијем кафицу и поразговарам!