Страх од погрешног потеза

После успеха Маратонаца и Радована на сцени „најавангарднијег позоришта Истока”, нисам морао – бар што се материјалне егзистенције тиче – да одлазим у иностранство. Живео сам од писања са осећањем да сам и у рођеној земљи странац. Била је то земља, добра као инспирација за писање, и „незгодна” за живот иоле мислећег човека. Старији људи се сећају – Кад год смо прешли границу „братства и јединства” имали смо осећај да смо на слободи; изашли бисмо из затвора на неколико дана да купимо неке ситнице и испричамо се слободно, без страха да је човек за суседним столом Илија Чворовић, лично, или његов брат близанац, Ђура.

Желео сам да ми писање постане професија, да отворим радионицу за израду позоришних прича, налик на радионицу играчака или сатова који добро раде и добро се продају – како то грубо и тачно звучи! – и да од те продаје обезбедим проценат – тантијеме које ће ме издржавати док пишем нови комад, у просеку по један сваке две године.

Научио сам да радим и суботом и недељом, и празницима, и дању и ноћу, и да се „одмарам” бавећи се филмом и режијом, али никада са жељом да ми тај други посао постане важнији од седења за столом и писаћом машином.

Научио сам да ме нико не може научити да пишем, да је писање начин живота, да се такав живот подразумева; ви сте у „процесу рада” и у служби радионице док шетате, путујете, читате, разговарате, слушате, гледате. Без предаха скупљате „грађевински материјал” који ће вам једног дана послужити за нешто, или ћете га одбацити као непотребну грађу јер није за прављење ваше куће.

Све речено може се објаснити једном речју, жељом да се радом званим писање доживи – КАТАРЗА – награда за деценије исписивања речи, реченица, дидаскалија, монолога, дијалога, с надом да по завршеном послу поверујете да је вредело седети и радити, не одустајати кад вам се чинило да је све узалуд. Морате веровати да ће ваш рад некога обрадовати и да ће неко кад буде излазио из позоришта бити лепши него кад је улазио да гледа вашу представу. И још ако тај неко за приче из ваше радионице помисли или каже некоме покрај себе – Боже, како је ово било добро!– ви сте направили чудо, створили сте за тренутак „новог човека” који је доживео мало среће у свету сопствене и планетарне депресије. Он ће вас, можда, помињати у причама и пожелеће да се врати у кућу у којој је доживео – а да није знао – катарзу. 

Колико пута сам пожелео и поновио чувену реплику (мало је прилагођавајући себи): Мењам краљевство за причу. Научио сам и да ће ми диплома бити успомена на године сеоба по београдским насељима и квартовима, по многим подстанарским собама и газдама налик на ликове из италијанског филмског неореализма.

Научио сам да се борим и изборим радом за живот у граду који волим и који ће ми увек бити помало стран... Кад једном напустите родни град све улице света ће вам бити исте и увек ћете имати осећај привременог боравка и жеље да се једног дана вратите тамо где вас нема и где вас нико не чека.

***

Прозни писци имају све време овог света, а позориште је „омеђено и ограничено временом и сценом – кутијом” као најчешћим местом извођења драме; налик је рингу у који улазе људи, спремни да се боре до смрти за своја убеђења.

Позоришна представа може бити добра и без једне једине изговорене речи, може се играти на пољани, на тргу, може је одиграти само један човек или ансамбл од стотину глумаца, може бити адаптација великог романа писца који никада није желео да пише драме – јер је знао да је то неки други свет – клаустрофобичан и с превише мрака око људи који говоре кратке и претеће реченице...

Мало је добрих прозних писаца који су написали и добру драму; готово да их и нема, као што дугој историји драмске литературе недостаје велико „женско перо”. Драма је у процесу стварања „тежак литерарни род”, налик вајарству; ограничени сте једним „комадом материјала” од кога ћете извајати један лик или више ликова дуготрајним клесањем, стално страхујући да ћете погрешним потезом уништити оно што сте замислили да направите.  Месецима, годинама, обилазите око тог блока мермера – приче – гледајући како да га савладате.