Речи са много значења

На првој овогодишњој Трибини библиотеке САНУ било је речи о књигама академика Љубомира Симовића „Планета Дунав” („Београдска књига” – Београд, Међународни фестивал поезије – Смедерево) и „Титаник у акваријуму: 6. мај 2007 – 6. мај 2013”, књига у којој преовлађују интервјуи са Симовићем (Издавачки центар Матице српске – Нови Сад). После поздравне речи академика Николе Хајдина, председника САНУ, о књигама су говорили: Миро Вуксановић, Богдан А. Поповић, Миливој Ненин и аутор.

Миро Вуксановић је подсетио на један од разговора из књиге „Титаник у акваријуму”. Новинарка је упитала академика Љубомира Симовића зашто у свом „Памтивеку” често помиње Папића гумно, а песник је рекао: „То је гумно Момчила Папића с Јелове горе, од кога сам купио плац за викендицу. С тог гумна се отвара огроман видик. Сам Момчило је имао обичај да каже да се с његових сена може видети Авала. Одушевљен тим видиком, један од мојих пријатеља је рекао да се с њега види пола Србије. А други је, као у шали, додао да ће се, ако се настави овако како је почело, с тог гумна једног дана видети цела Србија.” На питање да ли је то „мало горка шала”, Симовић је, по свом обичају - с разложним  упозорењем, казао: „С тим се није шалити. Поготову кад видите да је проглашење независности Косова неке осоколило а неке ничему није научило.”

Богдан А. Поповић је говорио о трокњижју „Планета Дунав”. Објављене током последњих петнаестак година, своје три књиге песама: „Љуска од јајета”, „Тачка” и „Планета Дунав” – Љубомир Симовић је преуредио у мери коју је сматрао неопходном како би их што тешње међусобно узглобио. По себи је разумљиво да му то не би пошло за руком да, док је радио на трима за самостално објављивање предвиђеним збиркама, у виду није имао будућу велику поетску целину, велику поетску форму. Новонастала песничка трилогија објављена је под заједничким насловом „Планета Дунав”, с јесени 2012. године.

У првом делу трилогије, у некадашњој збирци „Љуска од јајета”, речи изразите многозначности и симболичке носивости јесу: вода, снег, планета, нула. Али, носећа реч, са највише последица, ипак је – јаје. Симовић, свакако, има у виду да јаје, између осталог, симболизује зачетак, првобитну стварност, а и оно што је Мирча Елијаде мислио када је констатовао да у космогонији јаје има улогу „слике – обрасца свеукупности”.

Минималистичка тачка, у наслову другог дела трилогије, заправо је средиште значењски све обухватнијих концентричних кругова. Судимо ли, међутим, по броју песама у којима се појављују, и по снази и обухватности њиховог симболичног дејства, реч Дунав и вода су у овом делу трокњижја готово равноправне са тачком. Штавише, „простор догађања” овог дела, па и целе трилогије, наглашава Поповић, у окриљу је воде која носи силе креације и деструкције, симболизује човеково постојање, „протицање” и обнављање.

Говорећи о књизи „Титаник у акваријуму”, Миливој Ненин је рекао да смо ми доведени у неко посебно стање: стално смо у стању предизборне кампање. А лаж је тада легитимно средство. Лаж је у функцији, јер је у тесној повезаности са борбом за власт... А „власт и није власт ако није доживотна и апсолутна”... О политичарима, види се из приложеног, Симовић нема ниједне лепе речи: нису дорасли проблемима у којима се Србија налази. Једноставно су неспособни. Узгред, каже Ненин, прочитао је недавно: да се изборима нешто мења – политичари би их забранили.Постоји у овој књизи једно фудбалско поређење. Теже је промашити, него погодити, често чујемо. Симовић каже, бранећи се од тога да је пророк, у једном интервјуу, да је теже не видети, него видети шта ће се догодити... Од тренутка када се књига појавила, па до данас, неке ствари су се промениле. Нимало случајно Симовић их је наговестио. Промена власти у неким градовима наше земље, на пример... Теже је промашити, него погодити понекад.

Негде око средине књиге, додаје Ненин, писац прави одмор од политике, од тешких тема, од учествовања у друштвеном животу... Води нас, усред лета, у своју кућу на Јеловој гори... Води нас у своју Аркадију. Ту Аркадију чувају „седамдесетак густо засађених планинских чемпреса...” Али, тек што је стигао, песник – јер све време је пред нама песник – почиње да броји дане када ће се из раја вратити у пакао „у метеж, буку и смог Београда”. Једноставно, жели да учествује.

У свом слову, Љубомир Симовић је захвалио новинарима који су разговарали с њим, који су коаутори књиге „Титаник у акваријуму”. До многих одговора не би дошао да није било новинарских питања. Захвалио је и издавачима, који су у овом времену затворених музеја, отписаних позоришта, обезвређене књиге, деградиране културе и нарастајуће неписмености, омогућили да његове књиге – да било које књиге –  угледају светлост дана.

З. Радисављевић