Дата реч важнија и од зараде

Ужице – Хлеб са седам кора, радећи по свету, окусио је ужички стаклорезац Обрен Челиковић. Давних година застакљивао је чувене банке у Франкфурту, многе грађевине, цркве, школе, маркете, куће широм Немачке. Стакло је стављао на први ТВ торањ у Штутгарту, храбро стојећи у једној корпи на 217 метара висине. Спознао европски рад и ред: 22 године је тамо радио, лепо зарадио па се у родно Ужице вратио. И стаклорезачки посао у завичају наставио, три деценије радњу у центру вароши има. Обрен је овде данас један од ретких преосталих занатлија.

– Некад је Ужице врвело од занатских радњи. Сада се ми занатлије на прсте можемо избројати. Каже се да је сваки занат златан, али многи су затворили своје радње. Ја још некако одолевам – казује нам док сече и бруси комад стакла у својој радњи, где је све немачки уредно, под конац.

   Челиковића у Ужицу знају као радног и прецизног човека, мајстора који држи реч. Кад нешто обећа то, у тачно договореном року, и уради. Десетине већих и мањих објеката, фабрика, хотела у Ужицу, на Златибору, Прибоју, Бајиној Башти, широм Србије – застаклио је он последњих деценија. Но времена су се променила, пословни морал ушао у кризу и реч у послу више не значи као некад. Наплата све теже иде, људи једно обећавају, а друго раде. Осећа то на својој кожи и овај стаклорезац.

– Радећи дуго у Немачкој навикао сам да се свака дата реч у послу и обавеза поштује. Прихваћени посао мора прецизно и на време да се одради. Потом и да се наплати. Држање дате мајсторске речи важније је од зараде. Тога се у читавом радном веку придржавам. И док и код нас има муштерија које то поздрављају и цене, у последње време овде се све чешће догађа да неки људи не поштују договор. Урадиш им какав посао, обавиш услугу, уложиш у материјал и рад, а кад дође уговорени рок плаћања, њих ни од корова. Или се не јављају на телефон, или плаћање обећавају па га стално одлажу. Једнога сам, шта ћу, за већи износ тужио суду. Суд је утврдио да нема од чега да му се наплати. После сам дигао руке и од суђења, више никог не тужим – вели Обрен.

Због таквих случајева, на које не може да се навикне, и над његовом стаклорезачком радњом надвили су се тамни облаци. Да ли је затворити?, каткад се питао, али је тешкоћама ипак одолевао.

– Да није било моје уштеђевине из рада у Немачкој, којом сам покривао минус, давно бих радњу затворио. Чудно ми је, такође, што су ме пре неколико година овдашње инспекције просто опседале, стално контролисале. Ја све уредно плаћам и држим се прописа, али једна, па друга инспекција из радње не излази. Питам их шта више контролишу кад никад ништа непрописно нису нашли. Одговоре да морају и мене као и друге да обилазе, то је њихов посао, нема везе што сам занатлија. Чудим се, јер у Немачкој кад неко уредно и на време све дажбине плаћа нико га не омета у послу.

Обрен, који се приближава седамдесетој, прошао је у животу тежак пут. Био је пука сиротиња у детињству, растао у многочланој породици, па гладан и без динара у џепу са само 12 година стигао у Земун, да служи. Имао је срећу да ту стаклорезачки занат изучи код фолксдојчера Хелмута Фогла, који му је помогао да у 19. години оде у аустријски град Салцбург. Обрен је касније прешао у Штутгарт, где је у фирми „Ешнер” 22 године радио као стаклорезац. По целој Немачкој је уграђивао и поправљао стакла. У тој земљи се и оженио Маријом из Словеније, имају две ћерке: једна је сада на Малти, друга у Ужицу.

Године 1984. Челиковићи се враћају у град на Ђетињи, где Обрен гради кућу и отвара стаклорезачку радњу. Пре две године стекао је и немачку пензију, али занат не напушта. Обучава свог унука Новака, основца, стаклорезачком послу. „Научио сам да измерим и исечем стакло, слику да уградим у рам”, казује дечак, док деда с поносом додаје да ће Новак наследити ову радњу и посао у њој.