Град откупио палату

Суботица – Градско веће донело је одлуку да купи приземље и дворишни део куће у Штросмајеровој улици 8, у центру града, преко пута Градске куће. За ову намену град би требало из буџета да издвоји више од 340.000 евра, или 39,4 милиона динара.

Продавац је Ева Елиејл Масон, рођена Ђерђ, која живи на Флориди, којој је по Закону о реституцији враћена зграда коју је њен предак купио као једну од најамних палата у данашњој Штросмајеровој улици. Пошто јој очигледно та имовина у Србији није потребна, преко законског заступника Ева Елиејл Масон је понудила градској управи да непосредном погодбом купи ову једноспратницу која се види са прозора Градске куће. За око 340.000 евра имовина града увећала би се за 13 пословних просторија, од 30 до 160 квадрата и два подрума. Пре одлуке о куповини затражена је и процена судског вештака Антуна Бибића о вредности ове некретнине, а од Пореске управе о кретању тржишних цена у центру града. Након процене да понуђена цена одговара стању на тржишту, Градско веће је прихватило да купи некретнину.

Током последње две деценије фонд градског пословног простора немилице је крчмљен, па је према неким проценама буџету „избијен“ приход из преко 150 градских локала. Пред доношење Закона о реституцији, град је пословне просторе које је још користио мењао за плацеве на којима треба да буду саобраћајнице, па је ово први пут да се град одлучио да купи пословни простор. Када је град приватнику дао седам пословних простора такође у центру града за зграду данашњег Градског музеја, процењено је да је то буџет коштало 11 милиона динара годишњег прихода, па се на основу тога може претпоставити да ће се ово улагање исплатити за неколико година.

Занимљиво је, међутим, да ово није први пут да град купује ову зграду која за културну историју Суботице има велику вредност. Наиме, иза зидова најамне палате коју је 1827. године подигао Андреас Винклер, која је при томе и једна од ретких спратних кућа у стилу позног барока, налазила се и гостионица „Црни орао“ где су се до изградње позоришта играле прве представе. Али, пођимо хронолошки, онако како то нуде историчар Мирко Грлица и архитекте мр Гордана Прчић-Вујновић и др Викторија Алаџић у другом тому књиге „Градотворци“. У најамној једноспратној палати у центру града Винклер је отворио и гостионицу, коју је понудио граду на куповину. Међутим, градска каса је била празна, па гостионицу купује Јосип Рудић, који је опет већ наредне, 1841. године, нуди граду на продају. Током погодбе око цене градска управа поделила се на присталице и противнике, па је ангажован и инжењер Јанош Шкултети за разраду пројекта адаптације и доградње Рудићеве куће. Шкултети ће 1853. године изградити позориште и у њему централни градски хотел, ударивши тако темеље најстаријем објекту театра у нашој земљи. До градње тог централног хотела, град је ипак откупио кућу на данашњој адреси Штросмајерова 8 и у њеној гостионици „Црни орао“ („Фекете шаш“, како је био мађарски назив) игране су представе.

Ову кућу је 1882. године купио власник суседне најамне палате Адолф Гајгер, а његови наследници јеврејско презиме помађарили су у Ђерђ, што је управо и девојачко презиме Еве Елиејл Масон којој је у реституцији кућа и враћена.

Александра Исаков