Теорија која је успела

Чачак – У јесен 2007. Милица Анђелић кренула је из Чачка ка Португалији обећавши да неће изневерити саму себе. Математички факултет у Београду завршила је (2000) са просеком десет, четири године доцније магистрирала из алгебре са истим успехом и једног октобра упутила се на обалу Атлантика, у Авеиро.

Тамо је јула 2011. докторирала на тему „Спектрални резултати везани за структуру графова”, а ове зиме срели смо је у завичајном граду, са троје малишана. Представила их је по старини:

– Милијан има пет, Милош четири, Милена две године. Они су мој највећи животни успех, уз докторат – каже Милица за „Политику”.

Тако су се све њене теорије, и математичке и животне, засад показале успешним. Данас, у 38. години, на крају је постдокторских студија у Авеиру и на почетку професорске каријере.

– Спремам се да предајем студентима, али нећу бити попустљива.

Њен супруг и домородац, Карлос Фонсека, професор је на државном универзитету у Куимбри, у централном делу Португалије, држи катедру алгебре.

У тој земљи не можете срести никога ко је имао све десетке на студијама. Супруг је професор већ 18 година и тек лани је први и једини пут неком студенту дао оцену 20. Код њих се, иначе, студенти оцењују од 10 до 20.

Графови (графикони) којима се Милица посветила на докторским студијама јесу, у најкраћем, апстрактни математички објекти. А кад се графички приказује, граф је састављен од тачака и низа линија које спајају по две тачке. („Сваком графу могу да се доделе неке матрице, онда изучавате својства тих матрица и покушавате да из тог нумеричког дела сазнате нешто о структури графова, што може да буде од великог значаја при образовању комуникационих мрежа, на пример”, вели Милица).

Овде, у стану, мајка Злата помаже јој око деце, а Милица и сама успева да се избори са њима кад крену у град, с тим што Милена има колица као повластицу ако је заболе ноге.

– Карлос је остао у Португалији, ради, фин је човек. Како у браку већ бива, направила сам неке уступке а он се сагласио да деца понесу српска имена. У кући, малишани са мном говоре српски, са оцем португалски. Карлос је атеиста али ја и тамо славим Светог Јована, иако немамо цркву да бисмо прекадили колач. Једина православна је у Лисабону, руска.

Милица је докторат одбранила на енглеском, али каже да је у међувремену добро савладала и португалски и путује сваке године на семинаре у Бразил, Мексико, Канаду...

– Као постдокторанд нисам обавезна да свакога дана будем на послу, али радим увек када нађем време. Рецимо, од 9 до 15 сати док су деца у вртићу, који је у Португалији бесплатан за тих шест сати. Или, ноћу, а у возу обавезно. Ми живимо дванаест километара од Куимбре, одатле до Авеира је 45 километара, па путујем железницом.

Са платом од око 2.000 евра, универзитетски професор у Португалији припада доњем средњем слоју, али Милица каже да су трошкови живота нижи него у Србији. Од јесени и она ће постати део тог сталежа. У Португалији, Србији или другде, иако јој се чини да је колико јуче ишла у чачанску гимназију и ређала само петице, разуме се.

На питање за који фудбалски клуб навијају њени синови, докторка математике је одговорила:

– За Бенфику, тамо су прошлог лета дошла осморица Срба.