"Дивљим" археолозима одрешене руке

Талас кријумчарења антиквитета и покрадених историјских предмета из Србије наставља се упркос напорима цариника да стану на пут "колекционарима" српског културног блага. На граничним прелазима све чешће се откривају тајни товари са римским новцем и накитом, сликама и вредним књигама. Последњи такав случај догодио се пре неколико дана на граничном прелазу Хоргош, када су цариници у шинобусу који саобраћа између Суботице и Сегедина код мађарског држављанина открили Библију из 1868. године.

Илегална трговина антиквитетима представља изузетно профитабилан бизнис. Према подацима Интерпола, ова врста криминала заузима треће место по исплативости, после нелегалне трговине оружјем и наркотицима. Тако последњих десетак година по земљама Источне Европе вршљају ловци на антиквитете, а прави елдорадо за њих је Србија. Најопаснији атак на културну баштину је илегално ископавање на археолошким налазиштима као што су Сирмијум, Виминацијум, Гамзиград, Медијана...

Вредне антиквитете најчешће проналазе трагачи који живе у околини налазишта, а поједини земљорадници у околини Сремске Митровице и Костолца годинама на својим њивама ништа не саде већ прекопавају "на празно" или употребљавају детекторе за метал. Оно што пронађу обично продају локалним купцима који их касније преко Мађарске, Аустрије или Хрватске пребацују на Запад. Процењује се да број ископаних предмета, које цариници успеју да заплене, представља само десетину онога што се заиста изнесе из земље.

Према речима професора Миомира Кораћа, недавно именованог за помоћника министра културе за област заштите културне баштине, културно благо Србије не може се заштитити царинским контролама, већ пооштравањем казни за "дивље" археологе.

– Илегално ископавање археолошких остатака свакако је најгори вид ове врсте криминала. Овако отуђеним примерцима готово је немогуће касније ући у траг, јер нису заведени ни у каквим каталозима. Зато је потребна хитна измена Кривичног законика Србије који не санкционише дивље ископавање. У старом Кривичном закону постојао је члан 240а којим је за неовлашћено извођење археолошких радова било запрећено затворском казном до три године. Дивљим археолозима данас су практично одрешене руке – рекао је Кораћ за "Политику". Тим професора Кораћа већ је ступио у контакт са Републичким јавним тужилаштвом да би овај законодавни пропуст био што пре исправљен.

Највећи центри нелегалне трговине антиквитетима у Србији су Београд и Суботица, због близине аеродрома и границе. Највећи део српског културног блага завршава у Европи, и то у Бечу и Грацу у Аустрији, Минхену и Франкфурту у Немачкој, Цириху у Швајцарској, као и Амстердаму и Ротердаму у Холандији. Тамо завршава или директно у приватним колекцијама, или у некој од аукцијских кућа у Европи, САД или Јапану. У иностранству се цена прошверцованих антиквитета вртоглаво увећава, па један обичан новчић из Виминацијума на аукцијама зна да достигне цену од 200 евра, док је у Србији његова цена на црном тржишту највише 50 евра. Код једног путника на лету Београд–Берлин српски цариници су јануара ове године открили 1.400 грама кованог и 1280 грама ломљеног старог новца. Слични новчићи у истом периоду пронађени су и на граничном прелазу Градина код двојице бугарских држављана.

Према речима професора Кораћа, антиквитете који се прокријумчаре на европско црно тржиште није тешко легализовати посредством одређених агенција.

– Само у Женеви постоје 43 агенције које се баве легализацијом антиквитета, где се добија потврда са којом их је могуће продати на аукцији – казао је Кораћ.

Тако је на аукцијама у Великој Британији завршио већи број антиквитета који су нестали са двора Карађорђевића почетком Другог светског рата, као и сабља кнеза Михајла Обреновића, која је средином деведесетих година на аукцији лондонске куће "Сотби" продата за 70.000 фунти анонимном купцу. Како је сабља дошла до "Сотбија" и данас је непознато.

Према мишљењу нашег саговорника, Србија се од крадљиваца уметничког блага могла заштитити приступањем међународним конвенцијама које се односе на ову област.