Тим, а не појединац

„Ја могу да кажем да повећања пореза неће бити; можда ће негде бити, можда негде и неће бити, зависи од зоне, али, де факто, где год да буде, неће бити веће од 80 посто”, изјавио је пре неки дан Синиша Мали, некадашњи члан ДС-а, заменик министра привреде и чиновник Агенције за приватизацију задужен за тендере у раним двехиљадитим, а затим напредњачки челник привременог органа Београда. Када човек чује овако јасну, прецизну, недвосмислену и непротивречну изјаву, мора да ускликне (с љубављу): „Живео привремени орган на челу с Малим!” Ако привремени прерасте у стални орган након избора, и Мали ће, можда, наставити да приређује Београђанима сваковрсне радости на води.

Грађани Србије су пак пре недељу дана имали прилике да уживају у снежним чаролијама које је приредио први потпредседник владе (ППВ), спасавајући децу из сметова. Да ли је могуће да Србија нема довољно обучених људи да се тиме баве, па се ППВ морао одважно и пожртвовано укључити у акцију спасавања? Пре ће бити да се пожртвованост може објаснити предизборном кампањом. Уосталом и њега су, онако крупног, помало незграпног и утонулог у снег, они који су за то задужени морали извлачити из смета заједно с дететом које је спасавао. ППВ је направио грешку, јер својим демагошким делањем може привући само оне који га већ подржавају, али не и оне који га досад нису подржавали. У ствари, ППВ је нехотице открио начин на који размишља и ради. Он жели све да контролише, у све да се петља, све проблеме у друштву да решава, уместо да се усредсреди на борбу против криминала и корупције, јер управо је те приоритете себи одредио. Овако, од врсте јела која ће се послуживати у авиону на промотивном лету „Ер Србије” до спасавања грађана из сметова, све је његова брига. Отуда он мора да ради сваког дана, па и викендом, до позних сати.

Наравно, хвале је вредно када је неко марљив, али зар није још похвалније када човек уме да изабере вредне и паметне сараднике? Ако се посао добро подели у једном тиму бистрих, поштених и радних људи, онда је, по правилу, довољно да свако од њих уради свој посао током редовног радног времена. Производ њиховог добро усклађеног делања – а управо би овим усклађивањем Александар Вучић требало да се бави – налазио би се у покренутом развоју Србије. Овако, чини се да ће велики труд који ППВ улаже остати у великој мери узалудан, јер Синиша Мали и Горан Весић, примерице, могу много да раде, али тај ће рад, ако се по јутру дан познаје, бити штетан.

Демагогија ППВ-а и СНС-а испољила се и у увођењу тзв. пореза солидарности. Сама идеја на први поглед делује разумно и праведно: они који имају више треба прерасподелом да одвоје из својих зарада за оне који немају. Проблем је, међутим, у томе што су они који раде у јавном сектору и имају нешто више новца, тј. више од 60.000 динара и нарочито више од 100.000, релативно малобројни. Оно што се од њих узме неће бити довољно да поправи положај оних који имају мање од 30.000 динара, јер тих је веома много. Уместо тога, и ови малобројни који за србијанске услове релативно добро зарађују, биће онемогућени да више троше и тиме подстичу привредни развој. Динар ће постати још ређи но што је досад био, незадовољство средњих слојева још дубље и распрострањеније, а рецесиони трендови још укорењенији.

Ако се све ово има у виду, онда је идеја да се за наговештене „реформе” добије шира политичка подршка тако што ће се у владу увући што више странака и политичких вођа потпуно погрешна. Наиме, уцењени, подмитљиви или нереални политички вођи, од Ивице Дачића преко Чедомира Јовановића и Млађана Динкића до Бориса Тадића, могу постати део владе, али ово политичко сагласје неће изазвати друштвену симфонију. Напротив, у друштву ће незадовољство расти са даљим пропадањем привреде, ширењем беде и стицањем свести да се од половичне борбе против корупције и криминала не може живети, а да су „Београд на води” и његове благодати на веома дугачком штапу.

Оно што у овом тренутку посебно забрињава јесте покушај СНС-а да, ионако слабашну, опозицију додатно растури, ослаби и маргинализује, а средства масовног општења дисциплинује или злоупотреби у борби с њом. У политичком жаргону се то зове путинизацијом, али србијанском случају више пристаје термин ђуканизација, јер Србија је, како по величини и моћи тако и по етничким својствима, ипак ближа Црној Гори но Русији. Стога су препознавање опозиције (кад већ нема левичарског изазова капитализму) – без обзира на познате мане њених вођа, Ђиласа и Коштунице, и рђавост њихових појединих сарадника – и њен релативно добар резултат на изборима веома важни за будућност Србије.

Доцент на Филозофском факултету у Београду