Село без грофовских обележја

Ерем код Руме – Мало ко у Срему зна да је Ерем село, чак не знају ни где се тачно налази. Угнездило се у панонском мору зеленила, на пола пута између Руме и Сремске Митровице, скрајнуто у атар за цео километар, па живот крај њега тече, а у Ерем мало ко свраћа. Била је то бивша пустара грофова Пејачевића, бирошко насеље. Данас нема бироша, нема ни једног грофовског обележја, дворац је давно нестао, а у селу живи 55 становника у 29 кућа, од које су три, као и у сваком селу овде, празне.

– Овде се долазило после ратова – почиње причу за "Политику" Милан Кесић (72). – Ја сам 1943. дошао из Лике, из села Ваганц, као избеглица. Онда су, кад се тај рат завршио, дошли још неки. Пре нас, дакле у Краљевини, краљ Петар је Личанима, солунцима, доделио овде земљу као колонистима. Тако је почело. И после овог рата, дошле су две-три породице, неки су већ отишли. Шта да раде у овој тишини.

Од староседелаца ту су једна бака и извесни Пишта, не могу да му се сете презимена. Друга линија насељавања је почела средином шездесетих, кад је војска градила полигон на Мањачи код Бањалуке и из Братунца и Бајине Баште, кад је грађена хидроцентрала, па имања и куће узете и потопљене.

То је заправо Ерем, и ту обавезно додају еремског зета, Аустријанца Алојза Брухмана, из Лајбница. Алојз овде није залутао. Довела га љубав. Давно се оженио гастарбајтерком, лепом Стојанком са Ерема. Свидели су му се мир и тишина, зелени тепих еремски, па је недавно купио кућу, лети бораве овде, доведу и унуке, а у јесен се пакују иду у Лајбниц.

– И њих двоје се рачунају у тих 55 становника. Кад они оду, остају 53 житеља, који немају где. Видиш, нас љути то кад кажу да смо са грофовске пустаре Ерем. Не, ми смо село, видите, имамо и главну, истина једину улицу, а одмах тамо, кад пређеш ових 250 метара асфалта је атар, све зелено, види се до Фрушке – наставља причу Чубрило, земљорадник из Ерема.

У Ерему, селу, а не грофовској пустари, нема продавнице, нема кафане, нема водовода. Нема ни школе, јер нема ни деце, тек понеко, па у школу иде у четири километра удаљено село Вогањ. Ерем није ни месна заједница, и она је у Вогњу.

– Имали смо после оног другог рата школу, па укинута, нема деце. А ко да иде у кафану. Продавница била, мало радила, па затворена. Нема купаца. Имамо и воде, свак’ има бунар. Водоводна цев је одавде три километра, кад бисмо могли воду да доведемо – вајка се Милан Кесић.

Мало ко свраћа у Ерем. Политичари тек кад мука стисне, кад им требају гласови. Дођу, наобећавају и – нестану. Па опет за изборе.

А Ерем у међувремену живи у својој тишини. Самује. У Руму, или Митровицу, иду кад је прека потреба.

Имали су шансу, после последњег избегличког таласа, да им бизнисмен из Дарувара доведе воду у село, али је тражио да купи земљу и направи гаражу за своје камионе. Кад се није погодио са мештанима, покупио се и отишао.

– Свака нас шанса заобиђе. Да је тај овде остао са десетак камиона и багерима, нашло би се и посла за неке, а довео би и воду. Овако, остало је све по старом. Некад смо сејали доста бостана, па путовали Босном и продавали. Сад ни то не може. Таква времена – окончава причу Драгослав Зарић, који свако јутро иде на посао у "Галакси" у Руми.

Кад смо полазили из Ерема, падало је вече. У мору зеленила видело се само неколико сијалица, као да их је неко закачио на висока стабла кукуруза. Село, а не грофовска пустара, утонуло у зеленило остало је да самује своју самоћу.

Овде као да се време зауставило.