Selo bez grofovskih obeležja

Erem kod Rume – Malo ko u Sremu zna da je Erem selo, čak ne znaju ni gde se tačno nalazi. Ugnezdilo se u panonskom moru zelenila, na pola puta između Rume i Sremske Mitrovice, skrajnuto u atar za ceo kilometar, pa život kraj njega teče, a u Erem malo ko svraća. Bila je to bivša pustara grofova Pejačevića, biroško naselje. Danas nema biroša, nema ni jednog grofovskog obeležja, dvorac je davno nestao, a u selu živi 55 stanovnika u 29 kuća, od koje su tri, kao i u svakom selu ovde, prazne.

– Ovde se dolazilo posle ratova – počinje priču za "Politiku" Milan Kesić (72). – Ja sam 1943. došao iz Like, iz sela Vaganc, kao izbeglica. Onda su, kad se taj rat završio, došli još neki. Pre nas, dakle u Kraljevini, kralj Petar je Ličanima, soluncima, dodelio ovde zemlju kao kolonistima. Tako je počelo. I posle ovog rata, došle su dve-tri porodice, neki su već otišli. Šta da rade u ovoj tišini.

Od starosedelaca tu su jedna baka i izvesni Pišta, ne mogu da mu se sete prezimena. Druga linija naseljavanja je počela sredinom šezdesetih, kad je vojska gradila poligon na Manjači kod Banjaluke i iz Bratunca i Bajine Bašte, kad je građena hidrocentrala, pa imanja i kuće uzete i potopljene.

To je zapravo Erem, i tu obavezno dodaju eremskog zeta, Austrijanca Alojza Bruhmana, iz Lajbnica. Alojz ovde nije zalutao. Dovela ga ljubav. Davno se oženio gastarbajterkom, lepom Stojankom sa Erema. Svideli su mu se mir i tišina, zeleni tepih eremski, pa je nedavno kupio kuću, leti borave ovde, dovedu i unuke, a u jesen se pakuju idu u Lajbnic.

– I njih dvoje se računaju u tih 55 stanovnika. Kad oni odu, ostaju 53 žitelja, koji nemaju gde. Vidiš, nas ljuti to kad kažu da smo sa grofovske pustare Erem. Ne, mi smo selo, vidite, imamo i glavnu, istina jedinu ulicu, a odmah tamo, kad pređeš ovih 250 metara asfalta je atar, sve zeleno, vidi se do Fruške – nastavlja priču Čubrilo, zemljoradnik iz Erema.

U Eremu, selu, a ne grofovskoj pustari, nema prodavnice, nema kafane, nema vodovoda. Nema ni škole, jer nema ni dece, tek poneko, pa u školu ide u četiri kilometra udaljeno selo Voganj. Erem nije ni mesna zajednica, i ona je u Vognju.

– Imali smo posle onog drugog rata školu, pa ukinuta, nema dece. A ko da ide u kafanu. Prodavnica bila, malo radila, pa zatvorena. Nema kupaca. Imamo i vode, svak’ ima bunar. Vodovodna cev je odavde tri kilometra, kad bismo mogli vodu da dovedemo – vajka se Milan Kesić.

Malo ko svraća u Erem. Političari tek kad muka stisne, kad im trebaju glasovi. Dođu, naobećavaju i – nestanu. Pa opet za izbore.

A Erem u međuvremenu živi u svojoj tišini. Samuje. U Rumu, ili Mitrovicu, idu kad je preka potreba.

Imali su šansu, posle poslednjeg izbegličkog talasa, da im biznismen iz Daruvara dovede vodu u selo, ali je tražio da kupi zemlju i napravi garažu za svoje kamione. Kad se nije pogodio sa meštanima, pokupio se i otišao.

– Svaka nas šansa zaobiđe. Da je taj ovde ostao sa desetak kamiona i bagerima, našlo bi se i posla za neke, a doveo bi i vodu. Ovako, ostalo je sve po starom. Nekad smo sejali dosta bostana, pa putovali Bosnom i prodavali. Sad ni to ne može. Takva vremena – okončava priču Dragoslav Zarić, koji svako jutro ide na posao u "Galaksi" u Rumi.

Kad smo polazili iz Erema, padalo je veče. U moru zelenila videlo se samo nekoliko sijalica, kao da ih je neko zakačio na visoka stabla kukuruza. Selo, a ne grofovska pustara, utonulo u zelenilo ostalo je da samuje svoju samoću.

Ovde kao da se vreme zaustavilo.