Нема кључа за бирократске браве

Тометино Поље – Моја очевина од 43 хектара је на две општине, Горњи Милановац и Пожега. Да бих направио фабрику, морао сам ићи по разноразне дозволе у оба града, сакупио сам их више од седамдесет, чак и енергетски пасош; ваљда га само ја поседујем у Србији. Још ми неки папири недостају па да започнем легалну производњу. Недостаје и два километра пута до фабрике, треба га асфалтирати. Он је на атару милановачке општине, ред је да то она учини. Заказивао сам и ишао у општину више пута, али је кључни човек увек био „заузет“. Ипак, нећу одустати, надам се да ћу успети.

Овим нас је дочекао Радојко Милинковић (о чијем проблему је „Политика“ већ писала), грађевински инжењер који је радио по беломе свету и вратио се у Тометино Поље, село под Дивчибарама, и саградио фабрику воде. Радојкова прича је школски пример „стварања пословног амбијента“ у Србији за „привлачење инвестиција“. Лакше је фабрику саградити него добити дозволу (да је само једна!) за почетак производње.

– Вратио сам се на очевину с намером да подигнем плантажу воћа. Требала ми је за то вода, па сам ископао бунар. Хајде, велим, да видим каква је то вода, па је из радозналости однесем на анализу. Моје изненађење је било велико кад су и домаће и стране лабораторије утврдиле да сам ископао право благо, да је реч о води са идеалном Ph вредношћу, лековитом за многе болести, реткој међу минералним водама. Имам сертификат и од немачког SGS института, једног од најпознатијих у свету за испитивање пића уопште – показује нам Радојко папир.

Какве плантаже, какви бакрачи! То може да се подиже и на другом месту. Овде је богомдано за фабрику воде. Радојко ју је назвао „кристално поље“. Јединствен дар природе. Тако је закључио Радојко и – фабрика је никла на брду изнад села. Опрема за производњу је набављена у Кини, кинески мајстори су је и монтирали. Желео је инвеститор да угради домаћу опрему, али су Кинези били 12 пута јефтинији! Радојко је, кад је прочитао понуду, мислио да се то они са њим шале. О ефикасности и да не причамо: нашима је требало месец и по да дизајнирају флаше и затвараче, Кинезима неколико сати.

Шта ће Радојкова фабрика, кад проради, значити за брдско село Тометино Поље? Већ је баналан податак да је село старачко; а које у нас није. Али има и младих, има 17 нежења. А у фабрици пред кућом биће посла за око 40 радника, и сваки од њих ће дневно упаковати по хиљаду флаша „кристалног поља“. Село би у економском и демографском смислу посве променило слику која је, деценијама, невесела. За овакву воду широко је тржиште. Изгледа да ју је лакше произвести и продати него добити дозволу за рад.

Радојко и даље машта и планира: крене ли, најзад, како би требало, нићи ће у Тометином Пољу и бања по узору на словеначке терме. Зашто не! За сада производи експериментално и упорно чека. Али, шта чекају надлежни? Колико још дуго треба да се чека док „кристално поље“ шлеперима не крене пут Европе?

Бошко Ломовић