Од владавине народа до демократије силе

Прича о либералној демократији је противречна и у сржи неистинита. Три деценије пропаганде овог појма стоје у најближој вези са извозом демократије из САД и ЕУ у остале делове света,тј. праксама које су неретко значиле насилно интервенисање и хуманитарно бомбардовање. Тако се устоличила демократија силе, као облик власти у којем од идеје демократије није остало практично ништа, јер у изградњи политичке идеологије људских права и неолибералног поретка садржински смисао демократије као владавине народа најозбиљније је нарушен.

Док је у спољнополитичком смислу либерална демократија временом постала означитељ за бруталну силу, из перспективе унутрашњих политика западних земаља ова форма постала је – не случајно – лишена сваког садржаја. Наиме, либерални оквир тзв. демократије био је неопходан у циљу свођења демократије на процедуру и формалност,као што је право гласа на изборима или такмичење привидно различитих политичких опција, које суштински заговарају исти систем.

У најкраћем, политичка моћ измештена је у посебну сферу у којој кључне одлуке доносе припадници самопрокламованих елита, чиме се сузио и обезвредио целокупан простор јавности, расправљања, удруживања и деловања грађана. Логична последица овог процеса јестепораст изборних апстиненција, летаргичности и пасивизације.

У том светлу, пример да, рецимо, власти САД никако нису могле да прихвате једног Едварда Сноудена, као истинског борца за демократију, ни најмање није необичан. Или, још је мање чудно да су – из спољнополитичког контекста либералне борбе за демократију – САД и ЕУ, када је реч о случају Украјине, заузеле изричит став да подржавају демократију,тј. да стоје уз народ. Штавише, формулисан је политички став да нигде борба за демократску европску будућност данас није важнија него у Украјини.

Кад се има у виду да су опозиционе снаге у Украјини користиле антисемитске и нацистичке слогане, као и да се већински ради о насилним уличним протестима који нису израз чисте спонтаности, питање о томе какве све то везе има с промоцијом демократије и демократском будућношћуЕвропе јестепрво питање, и оно се тиче суштине функционисања савремене „либералне демократије“.

А шта би била права демократија? Она би, пре свега, значила укидање дубоког јаза између политичке класе, с једне, и народа или већинског становништва, с друге стране. Прецизније, као аутентична демократија тј. демократија одоздо, права демократија у стварности би се појавила као препознавање грађана да њихова политичка класа уопште није њихова јер је „капитализам без домовине“ произвео интересну повезаност квазиелита из које је искључен народ. Друго, права демократија значила би напуштање илузије о свемоћи тржишта, односно разумевање да је либералнодемократски систем основни узрок насталог економског и социјалног јаза, јер је правило овог система да богати постају све богатији и сиромашни све сиромашнији. Треће, ова нова демократија представљала би истински повратак знању и образовању, односно излазак из самоуништавајућег стања у којем се знање претворило у информацију, а образовање у технологију, менаџмент и хиперпродукцију експерата непостојећих области. Јер образовани грађани још су способнији да управљају, владају и политички одлучују,тј. да се исказују као политичка бића, и друштвена свест, као и наука, уметност и култура остварује се на вишем нивоу. Ипак, то не значи да су било који „неки“ увек бољи од било којих „других“, с обзиром на то да истинска демократија значи став да начелно нико није способнији да управља од ма кога другог (Жак Рансијер). То је смисао у којем се рађа демократија као једнакост,која освежава сећање да је једини прави критеријум за доношење политичке одлуке снага аргумената који се износе, као и да је једини прави простор за њено доношење слободна расправа у јавности. Истовремено, то је и подсећање да је политика увек и пре свега – јавна ствар и ствар јавности.

Раскид са идејом да је демократија једноставно изборна демократија, као и разобличавање противречности у лику демократије силе, чине окосницу таквог подухвата.

Факултет за медије и комуникације