Поп у времену (пост)постмодернизма

Огромно интересовање наше јавности за концерте Rolling Stones-а, Red Hot Chili Peppers-а, затим наступе у оквиру фестивала Еxит, као и гостовања Kaiser Chiefs, Chemical Brothers, The Cult и других, поставља низ питања о позицији и функцији поп музичке културе у Србији. Са једне стране, можда, је реч о некој врсти промене mainstream дискурса, имајући у виду да су се до сада српски медији и политичари на власти, ипак, превасходно везивали за фигуре српског хибридног поп-фолка. Или је, ипак, реч о пролазном, циничном и политички прорачунатом подилажењу афинитетима и страстима бројне публике?

Било како било, ова врста интересне везе између политике и поп звезда није изум овдашњих политичара. На пример, Тони Блер је средином деведесетих година, уз помоћ јавног дружења са музичарима из бендова Oasis или Blur, промовисао нови лабуристички имиџ "Cool Britannia" који му је, неспорно, помогао да постане председник Велике Британије (сам Блер је био певач групе Ugly Rumours, што је, такође, конципирало његов cool имиџ који је опонирао конзервативизму Џона Мејџора).

Анализирајући комплексно поље савремених извођачких уметности, cross-over драмског и плесног позоришта, визуелних и музичких уметности, теоретичар Ричард Шекнер између осталог истиче да су рок концерти и рејвови данас једини задржали ону битну кохезивну друштвену функцију, коју је у премодерним друштвима, посебно античком, средњовековном и елизабетанском, имало позориште (по њему, ту функцију данас имају још спортски догађаји и политичка окупљања). Поред несумњивог комерцијалног и политичког аспекта значења, ови бројни концерти имају, дакле, и важан друштвени смисао, јер представљају савремени облик ритуалне праксе која на специфичан, и симболички и конкретан, начин интегрише и стабилизује друштво (према антропологу Виктору Тарнеру), што је посебно важно у контексту данашње театрализованости и медијатизованости свакодневице, које драстично редукују непосредност у међуљудској комуникацији.

Ова прилична заинтересованост наше јавности за низ концерата страних извођача би требало да постави релевантнија питања о ситуацији на српској поп сцени, што у званичним медијима углавном није случај, односно, ова проблематика је ту неправедно запостављена, за разлику од бројних алтернативних медија – интернет портала, блогова и форума који су данас међу најзначајнијим облицима субкултурне праксе, а који се врло посвећено и (интер)активно баве питањем нове српске поп сцене (www.popbox.com, www.b92net, www.indie-go.com...). У сваком случају, у последње време је евидентна реанимација наше поп музичке сцене која је неколико година била у некој врсти коме, и то уз студијске и/или концертне ангажмане више или мање искусних извођача (Велики презир, Лутке, Јарболи, Аутопарк итд.), као и дебитаната чији је рад изашао из подручја анонимности, са ПГП-овим објављивањем компилације "Јутро ће променити све?" (Репетитор, Ендорфин, Суперстудио итд.) Ови аутори, углавном, егзистирају на културној маргини што је чињеница која, такође, отвара низ питања. Њихова музика, у формалном и идејном смислу, базично припада жанру тзв. гитарског indie попа који је у Британији, на пример, један од најпрофитабилнијих производа културне индустрије, док је његов статус у Србији и даље маргиналан. И та разлика у њиховим положајима је индикатор разлика у друштвеним околностима. Другим речима, због хаотичног друштвено-политичког стања, непостојања континуиране продукције, тржишта итд., у Србији и даље битно опстаје та, у светским оквирима суштински депласирана и анахрона, дистинкција на mainstream и алтернативну (indie) културу.

У економски стабилнијим, либерално-капиталистичким државама, попут Британије, одредницу indie је могуће само формално, односно условно третирати јер данас, у времену сложеног и противуречног (пост)постмодернизма, аутори који делују у овом домену јесу независни у креативном смислу (дакле, провокативност и аутентичност њиховог рада нису дискутабилни), али су они истовремено и конститутивни део естаблишмента, актери у врло профитабилној индустрији поп музике (нпр. Morrissey, Radiohead, Franz Ferdinand, Kaiser Chiefs, Muse, Placebo, Editors, Guillemots...). Ова парадоксалност је, заправо, одређујућа карактеристика културе у времену (пост)постмодернизма, коју карактерише "чудна мешавина саучесничког и критичког" (Линда Хачион), односно, према Славоју Жижеку, културни систем заправо одржавају алтернативне идеје, ексцеси којима се он храни да би се репродуковао.

На крају, да се вратимо на почетак текста: управо ова амбивалентност у значењу савремене културне продукције, њена истовремена аутентичност и комерцијалност суштински дефинише и наступ Rolling Stones-а, који су у оквирима своје хиперкомерцијалне спектакуларности очигледно, ипак, задржали уверљиву енергичност и емотивност.