Меленци имали шест академика

Меленци – Банатско село у коме се налази позната бања Русанда дало је низ учених људи. Из Меленаца вуче порекло и шест академика. Висока академска знања стицали су у свету, али нису заборављали свој завичај. По траговима који на њих подсећају, изгледа да су у родном крају заборављени. Ипак, од заборава их чува њихово дело.

У Меленцима, опкољеним плодним њивама рођен је Тихомир Вребалов (1924–2007), генетичар и један од најпознатијих српских агронома. Овде је стасао и Чедомир Попов (1936–2012), угледни историчар и дугогодишњи председник Матице српске. У српску елиту људи овдашњег порекла сврставали су се и док су постојале претече данашње Српске академије наука – Друштво српске словесности, односно Српско учено друштво. Међу њима је био и барон Павле Бибић (1790–1869), писац, песник и издавач часописа.

Из Меленаца је био и лекар Милош Таназевић, чији је син Бранко (1876–1945) један од најпознатијих српских архитеката сецесије и византијског стила. Бранкова мајка била је из породице Доситеја Обрадовића. Меленачко порекло има и Филарет Гранић (1883–1948) коме је, док се није замонашио, световно име било Бранко. Студирао је у Бечу и Минхену код познатог византологa Карла Крумбахера, где је и докторирао. Као угледни византолог радио је на Богословском и Филолшком факултету у Београду. За редовног члана Српске академије изабран је 1940. године.

Један од најпознатијих Банаћана 19. века био је Меленчанин Лазар Зубан (1795–1850), мада за његову незамењиву улогу у стварању модерне српске државе у његовом родном крају зна мало људи. Један од њих, зрењанински хроничар Дејан Бошњак, и сам рођен у Меленцима, каже да је Зубан дао велики допринос у стварању Сретењског устава.

– Огледао се на многим пољима у тек стасалој држави за време Милоша Обреновића. Када је Милош успео да консолидује своју власт и вештим дипломатским поступцима осигура мир, велики број пречанских Срба, школованих људи и занатлија, одлази у Србију да јој помогне у развоју. И Лазар Зубан, као пребег из Земуна, доспео је до Шапца, где је једно време био секретар шабачког владике Герасима Георгијевића. А онда постаје писар код Милошевог брата Јеврема Обреновића – препричава Бошњак. – Јеврем је Зубана препоручио брату Милошу за писара. Касније ће се Меленчанин ангажовати на писању и доношењу првог српског устава. Као члан комисије у којој је био и Вук Караџић, он је овај познати документ стилски уобличио, а пре тога стекао је искуство преводећи Наполеонов устав са француског.

Банаћанин је брзо напредовао у служби и годинама обављао одговорне дужности – од секретара Народног суда и Попечитељства (министарства) правосуђа, до канцеларије Совјета (Владе), Великог и Апелационог суда, а 1837. успео је да смири велику војничку побуну у Крагујевцу.

Револуционарни покрет 1848. затекао га је у Београду. Заједно са Стеваном Петровићем Книћанином прешао је у Банат, навелико се ангажовао око устанка и као народни пуковник имао успеха на бојном пољу. На позив патријарха Рајачића и Книћанина, марта 1850. нашао се у нашој мисији у дипломатским преговорима с Аустријом. На путу из Беча за Београд задржао се 27. јуна исте године у Осијеку, где је умро.

У београдској Савамали Зубан је имао кућу коју је звао Оџаклија. Ту се окупљала интелектуална елита, певало се, причало о уметности и политици.

– У Оџаклији је основана и прва политичка партија у Срба – Уставобранитељи – тврди Дејан Бошњак и као познавалац Зубановог живота и дела каже да је овај неуморно писао и преводио дела познатих европских писаца. У Цариграду је издао српско-турско-француску граматику. Због својих значајних радова постао је члан Друштва српске словесности, претече Српске академије наука.

О Зубану довољно сведочи и податак да је био власник прве полисе осигурања у Србији. Осигурао је своју кућу, која је изгорела у пожару 1839. године, а од Тршћанског осигуравајућег друштва успео је да наплати одштету од 175 талира.