Два хора једног времена

Сваког 25. мајаЈосип Броз Тито међу мноштвом поклона добијао је од грађана и фотографске албуме. Данас се у Музеју историје Југославије чува око 2.500 тих драгоцених сведочанстава о једном времену и једном односу – о искреној жељи народа Југославије да се представи свом тадашњем неприкосновеном лидеру. Посебну пажњу уметнице Ане Адамовић привукли су примерци који су му стизали од пионирских организација, основних школа и других дечјих установа широм земље, о чему управо ради докторску дисертацију (Академија уметности у Бечу) и припрема изложбу „Два хора”, која се отвара 28. фебруара у 19 сати у Салону Музеја савремене уметности. Кустос изложбе је Уна Поповић.

У односу на друге експонате музеја, ове „историјске фото–свеске” не привлаче велику пажњу а имају и те како шта да кажу. Њихов подтекст јесте једна аутентична прича о одрастању многих од нас, о идеологији која је, као и свака, на посебан начин баштинила најмлађе, али и о аутохтоној социјалистичкој жељи за братством и поштовањем, за шта се, иронично, данас залажу многи у „окупирај” покретима, и то на Западу. Како објашњава уметница, сви албуми, занимљиво је, имали су сличну драматургију – на почетку је увек посвета, односно честитка председнику, потом следи фотографија спољашњости школе, да би се након тога низале фотографије унутрашњости, групни портрети ученика, часови, многобројне активности. Барем по једна фотографија хора налази се у сваком албуму.

Срж изложбе чине два видео-рада у облику вишеканалне инсталације. Први је реминисценција на чувени дечији хор „Колибри” и на њихов наступ из априла 1987, године коју у Југославији обележавају многе политичке кризе и скандали, својеврсни весници потоњег распада заједничке државе.

– „Колибри” су одржали концерт на београдском Коларцу, специфичан по томе што су се бивши чланови хора, који су у том моменту били присутни у сали, придружили хору на бини како би заједно отпевали последње две песме. Једна од њих била је и „Најлепша је земља моја”. Када сам на „Јутјубу” први пут видела тај снимак искрено сам се најежила, иако за себе не мислим да сам југоносталгичарка. Снимак је заиста емотиван, јер сам, у ствари, гледала снимак свог детињства. Готово 24 године након тог концерта успела сам после годину дана трагања да окупим део чланова хора. Они су се одазвали мом позиву и још једном су заједно отпевали исту песму, у истом граду али сасвим другачијој земљи – прича Ана Адамовић.

Друга сторија базира се директно на фотографији из једног од албума, и то оној на којој глувонема деца из Завода за васпитање глувонеме деце у Загребу из 1962. певају Титу. Реконструкцију тог наступа са младима такође оштећеног слуха, који данас певају посредством знаковног језика, публика ће моћи да види на другом видео-раду.

–Са једне стране, и сама чињеница да се то тада дешавало јесте један вид инклузије, али са друге, то на неки начин говори и о идеологији у којој, условно речено, сви певају. За разлику од фотографије из 1962, у видео-раду деца изводе песму „Ми стварамо смело” Срећка Ђурђевића, нађену у песмарици „Деца певају Титу”, али општеприхваћеним језиком знакова, језиком који се у званичним југословенским школама за васпитање деце оштећеног слуха није користио шездесетих година. У то време па све до деведесетих година прошлог века, инсистирало се на томе да деца оштећеног слуха и моћи говора вокализују речи, па су и деца на фотографији забележена док певају – објашњава наша саговорница.

Поставку употпуњује и неколико паноа са фотографијама и архивским материјалом из поменутих албума, чија је улога заједничка – преиспитивање карактерасвих тоталитарних идеологија кроз призму детињства у социјалистичкој Југославији.

М. Димитријевић