Шести смртни грех: Завист

Ексклузивно за "Политику"
Према речнику: именица женског рода, од латинског invidia. Мешавина патње и беса; осећање незадовољства због туђег успеха или радости; жеља за поседовањем онога што други имају.

Према Католичкој цркви: представља огрешење о Десету заповест ("Не пожели ништа што је туђе"). Први пут се помиње у Постању, у причи о Кајину и његовом брату Авељу.

Из једне хебрејске приче: Један ученик питао рабине да му растумаче овај одломак из "Постања": "А послије некога времена догоди се те Кајин принесе Господу принос од рода земаљскога; а и Авељ принесе од првина стада својега (...) И Господ погледа на Авеља и на његов принос, а на Кајина и на његов принос не погледа. Зато се Кајин расрди веома, и лице му се промијени. Тада рече Господ Кајину: што се срдиш? Што ли ти се лице промијени?"

А рабини одговорише:

– Бог је требало да упита Кајина: " Зашто се срдиш? Да ли зато што нисам погледао на твој принос, или зато што сам погледао на принос брата твојега?"

За новинара Зуенира Вентуру: Појмови повезани са завишћу јесу разједање, деструкција. Истовремено, треба да посматрамо завист као једну од уобичајених људских реакција. Сви теоретичари зависти сматрају да човек може најуспешније да се избори са њом ако се помири са чињеницом да је сви ми осећамо, у мањем или већем степену.

За писца Ђованија Папинија: Најбољи начин да се осветим онима који намеравају да ме оборе, јесте да узлетим према највишем врху. Можда се никад не бих винуо толико високо без подстицаја оних који би хтели да ме виде на земљи. Истински мудар човек чини и више од тога: служи се клеветама које су му упућене да би њима боље истакао свој портрет и одстранио сенке које светлост баца на њега. Тако завидљивац, и нехотице, постаје саучесник у његовом савршенству.

Завист и етика: За научника и истраживача др Вилијема М. Шелтона, завист је реакција губитника који се крију од стварности под маском бораца за успостављање "моралних вредности", "племенитих идеја" и "социјалне правде". Ситуација постаје опасна кад школски систем почне да ствара услове који подстичу ученика да презире све оне који су успешни, приписујући њихов успех покварености, манипулацији и моралној деградацији. Пошто је тежња ка успеху иманентно својство људског бића, ученици на крају западају у једно шизофрено стање, мрзећи управо оно што би могло да их усрећи, а то само доводи до повећања анксиозних криза и смањења способности учешћа у обнови и побољшању друштва.

Сотона и демони: Демони дођоше да се пожале кнезу таме. Већ пуне две године искушавали су једног калуђера који је живео у пустињи. "Већ смо му нудили и новац, и жене, све што нам је било на располагању, и ништа није вредело".

– Не знате ви свој посао – одговори сотона. – Дођите да видите како се то ради.

Одлетеше сви заједно до пећине у којој је свети човек самовао. Сотона му приђе и шапне на уво:

– Твој пријатељ Макарије управо је унапређен у александријског епископа.

Истог часа, човек стаде да проклиње небеса и изгуби своју душу.

Коментар Тао Те Кинга: У древна времeна, савршени мудраци били су тајанствени, натприродни, оштроумни и сувише дубоки да би их људи разумели.

Били су обазриви као човек који прелази вировиту реку, набујалу од отопљених снегова, у рано пролеће. Уздржани, као гост на гозби код домаћина који се строго придржава протокола. Ненаметљиви, као лед који се топи. Скромни, као груб комад дрвета који није обликовала људска рука.

Ко може, спокојством и ведрином, да очисти, мало-помало, оно што је нечисто? Ко може да постане миран и остане такав за сва времена? Онај који следи савршен пут не жели ничим да буде испуњен.