Цена шарене лаже

Када нека компанија отуђи јавни простор, парк на пример, и претвори га у својеврсни Дизниленд или тржни центар у којем је све подређено великој заради, тада се и у земљама које ни најмање нису алергичне на профит побуни понеки архитекта, уметник или савесни грађанин који види да више нема где ни да седне, а да му са свих страна не измамљују новац. О њујоршком примеру ове појаве на недавно завршеној Недељи архитектуре у Београду говорио је архитекта Миодраг Митрашиновић, професор на америчком универзитету Парсонс.

Професор Митрашиновић је на предавању "Свеобухватно уређење простора, размишљања о јавном простору у 21. веку" објаснио зашто такозвани тематски парк постаје све чешћи вид забаве у Сједињеним Државама, али и у свету уопште. Њујоршки архитекта се за потребе предавања на Недељи архитектуре послужио и својом књигом "Свеобухватно уређење простора, тематски паркови, јавни простор". Београдској публици је покушао да приближи значај јавног простора у свакодневном животу.

- Паркови се претварају у забавне центре и тржне молове, створене да измаме новац из новчаника. Долазимо у ситуацију да више нећемо имати где да седнемо, да се одморимо, размишљамо и играмо шах, а да притом ништа не плаћамо, објаснио је Миодраг Митрашиновић.

Забава, шетња и понашање особља до танчина су испланирани како би се што јаче деловало на емоције и понашање посетилаца. Уласком у импровизовани свет бајки и вилењака, човек губи контролу и почиње неконтролисано да троши. Подразумева се да је почетна, минимална цена организоване забаве, скупа улазница.

- Реч је о тотализацији јавног простора и социјалној контроли. Ценом улазнице контролишу ко ће бити унутра а ко не, јер сиромашни слојеви не могу да приуште карту. Нашавши се у простору у којем је потрошња наметнута као нормално, природно понашање, посетилац неће схватати да плаћа бесмислене ствари, казао је архитекта Митрашиновић.

Гост Недеље архитектуре предочио је београдској публици да луна-паркови тргују људским искуством. Музика тера на брзе или споре покрете, светлост чини да је простор већи или мањи, сценографија је весела, а пушта се и слатка арома чоколаде.

Гост Београда се супротставио лажном, дизајнираном свету забавних паркова у којима се подстиче неумерени конзумеризам и мења суштина јавног простора. Он, међутим, упозорава и на чињеницу да многи јавни простори то заправо нису, и да су их мултинационалне компаније изградиле само да би их држава ослободила обавезе плаћања пореза. Архитекта Митрашиновић објашњава како то изгледа у Њујорку

- Тајмс сквер је једно време имао приватну полицију и суд, који су хапсили скитнице и одређивали им казне. У многе квази јавне просторе не може свако да уђе, што је претпоставка оваквог места. Једноставно вас чувари неће пустити или се постављају бесмислени захтеви као што је да не можете унети торбу или да можете ући само у извесно доба дана. А то онда уопште није јавни простор.

У својој књизи "Свеобухватно уређење простора, тематски паркови, јавни простор" Митрашиновић је указао на то да се посетилац парка препушта прејаким чулним утисцима, не размишља, ужива у наизглед идиличном свету док му попуштају све карике критичности. Међутим, да би се један јавни парк уопште приватизовао и претворио у "блештећу машину" за прављење долара, потребно је да прво изађе на лош глас, да стекне репутацију стецишта наркомана и клошара. После демонизације парка, лако је стећи наклоност грађанства које ће једва дочекати да се реши "проблематичних" суграђана.

- Сатанизација јавног простора почиње причама о томе како се у том делу града скупљају мангупи и барабе и како вода са чесме није за пиће. Медији ускачу у помоћ извештајима о диловању дроге. Грађани су у сталном страху и плаше се и да прођу туда. Тада изградња парка за забаву, који ће имати чувара и мноштво флаширане воде, делује као спасоносно решење. Ту престаје смисао јавног простора као места на коме се људи срећу и разговарају једни са другима и почиње бизнис - закључује архитекта Митрашиновић.